Ušuškan između Čubure, Đerma i Kalenića, Crveni krst decenijama unazad predstavlja dušu Beograda. Što zbog Beogradskog dramskog pozorišta, što zbog Crkve Pokrova Presvete Bogorodice, što zbog Radničkog, tek ovaj deo grada odvajkada je stecište glumaca, pisaca, sportista…
Ova godina utoliko je značajna za ovaj kraj, pošto njegovo Sportsko društvo Radnički proslavlja vek postojanja. Iako sa samo jednom titulom šampiona stare Jugoslavije, košarkaški klub je ostavio najdublji trag u istoriji društva, što je idealan povod za gostovanje nekadašnjeg reprezentativnog plejmejkera Srećka Jarića:
– U Radnički sam na Krst došao sa Novog Beograda sa 16-17 godina. Otac Saleta Đorđevića, Bata, kod kojeg sam počeo, me je prekomandovao na „Krst“. U početku sam bio „dođoš“, ali brzo sam se uklopio. Radnički je tada imao, pored Crvene zvezde, jedini košarkaški teren gde se igrala Prva liga. Sačekao me je trener Slobodan Piva Ivković, stariji brat Dušana Dude Ivkovića. U meni video nešto što možda ni sam tada nisam znao da imam. Radnički je bio boemski klub, s mnogo poznatih advokata i glumaca oko njega: Bate Živojinovića, Gage Nikolića, advokata Tome File… Svi oni su bili kao neka mala družina.
Iz Druge lige od jedine titule
Generacija Radničkog koja će 1973. postati prvak Jugoslavije počela je okupljanje na Krstu sredinom šezdesetih godina. Već za sezonu 1968/69. Piva je, uz iskusne Miška Čermaka, Ražnatovića, Karatija, Kreačića, Vidića, Zimonjića… bacio je u vatru Jarića.
– Usledila je smena generacija, Čermak je otišao, Ražanj je bio u vojsci, tako da smo mi ostali da igramo tu Drugu ligu. Sledeće se vratimo u Prvu i, zanimljivo, ispadnemo uz 13 poraza sa „pola koša“. Igramo protiv Crvene zvezde na poluvremenu „plus 17“, na kraju izgubio s poenom razlike. Nikada pre toga se nije desilo da ekipa ispadne iz lige, a da ima pozitivan skor postignutih i primljenih poena. Nama je to uspelo. E, kada smo se ponovo vratili u najjaču ligu igrali smo sve bolje.
Tim koji je držao na okupu Piva Ivković bio je uporan. U toj istorijskoj sezoni, uspeli su da iznenade favorite Zvezdu i Jugoplastiku i oduševe navijače serijom briljantnih, lepršavih igara. Te sezone, Radnički je u proseku beležio skoro 95 koševa što je bio rekord dotadašnjih domaćih prvenstava.
– Zvezda, Partizan, Jugoplastika.. .svi ti klubovi su nešto značili. Radnički je bio „četvrto dete“ u Beogradu, čak iza OKK Beograda. Mi smo se tu pojavili kao neka simpatična družina koju su navijači prepoznali. Kako smo osvojili tu titulu – ne znam. Imali smo sreću sa Pivom. On nas nije ubacivao u kalupe, kako on misli da mi treba da igramo, nego nas je koristio tako što je dozvoljavao da razvijamo svoje talente i mogućnosti i to je uklapao. Davao nam je veliku slobodu, a to nije bilo uobičajeno. Mi smo kao tim morali da nadigramo rivala i morali smo da budemo 20-30 poena bolji. Želeli smo da pokažemo koliko smo dobri!
Družina sa Crvenog krsta je izborila mogućnost učešća u tadašnjem Kupu šampiona, onome što je danas Evroliga. I nije se obrukala. U Beogradu su pali najveći timovi Evrope tog vremena, ali su madridski Real, a zatim i Ignis iz Varezea, na fajnal-foru bili prejaki.
– Razlika između tadašnjeg Kupa šampiona i Evrolige je taj što su tada igrali samo prvaci. To je govorilo o nekom koncentrisanom kvalitetu u tim ekipama. Mi smo uspeli da dođemo do polufinala. I kao tim i kao klub smo bili previše zeleni za tu priču. Oni su imali strance i najbolje domaće košarkaše, za razliku od nas.
Neuporedivo bolje su igrali 1977. godine u Kupu pobednika kupova. Tamo su, pomalo iznenađujuće, stigli sve do finala. U polufinalu beogradski tim dobio je španski Huventud u dva meča a Jarić postiže 29, pa 31 koš. U finalu takmičenja, odigranom na Palma de Majorki, 29. marta 1977, protiv jedne od najvećih ekipa tog vremena, Forsta iz Kantua Jare ubacuje 30 poena, ali Italijani slave 87:86.
– Kako sam tada imao toliko pogodaka ne znam! Mi smo igrali tako da je uvek neko iskakao. Ja sam tu sezonu odigrao sjajno. Izgubili smo titulu za pola koša. Ne samo to. Važno je reći, povreda kolena je u to vreme značila kraj karijere. Nije postojao način da se uradi operacija i da se ti vratiš sportu. Ja sam 1970. debitovao za reprezentaciju i u septembru, na prvom prvoligaškom meču, iskrenem koleno i krene drama s ukrštenim ligamentom kolena. Pratilo me je kroz celu karijeru. Bio sam hendikepiran jer nikada nisam imao sigurnost na toj nozi. Ja sam dešnjak i skačem s leve, pa sam menjao i šutirao levom. Mnogi su pričali da ja izmišljam, a meni je to bila potreba. Stalno mi je to bilo u glavi. Tako 1977, kad smo igrali klupsko finale, odem na pripreme reprezentacije za Manilu i peti dan treninga opet povreda. Propustio sam tu šansu da odem na prvenstvo. Tu sezonu sam možda imao i najbolju u karijeri.
Prelazak u Šibenku
Posle više decenije u dresu Radničkog, Jarić nastavlja da piše istoriju košarke ovih prostora i sa ekipom Šibenke tokom 80-ih godina. Bila je to mala, atraktivna ekipa, čije je boje branio i Zoran Moka Slavnić i koja je važila za „hit lige“:
– Moka i ja imamo fantastično uvažavanje. Mislim da on nije bez razloga želeo da ja dođem tamo i mislim da je to bila prava kombinacija. Bez obzira na to što smo obojica igrali na poziciji plejmejkera, uspeli smo da napravimo izvanredan rezultat. Jedan drugom smo davali podstrek u smislu dobre igre.
Moka i Jare te godine zajedno su postigli preko 40 poena po kolu, a Slavnić je odigrao najefikasniju sezonu karijere sa oko 25 koševa u proseku. Moka je posle te sezone prešao u Partizan i malo kasnije okončao karijeru, dok je Jarić dobio novog igrača u tandemu:
– U klubu su pored Moke i mene bili i Predrag Šarić, a pojavio se i mali Dražen Petrović. Kada je Moka otišao, Dražen i ja smo igrali u paru. To što je on mogao s loptom da uradi je neverovatno. Ja sam mogao svašta i da pogodim i da dodam pas, ali tu tehniku koju je on posedovao sa 17 godina je nešto posebno. Verovatno je gledao NBA s kaseta i sve to skidao, bio je veliki radnik. Tehnika šuta u padu, lopta koja ide kroz noge, kontakt igra. Pamtim ga kao momka izuzetno normalnog i radnog. On je bio detence koje voli da se igra. On je košarku neverovatno doživljavao. Niko nije morao ništa da mu kaže. Išao je u školu, pa dolazio na trening. Znam da je isto radio i posle kada je bio u Real Madridu. Mi se viđamo u Šibeniku tokom odmora, a on svako jutro ima futing, trening. Bio je neverovatno posvećen.
Dražen Petrović je, po Jarićevim rečima, s košarkaškom loptom na terenu mogao sve, pa ipak, fudbal mu nikako nije išao, kao ni basket.
– Postojao je jedan kuriozitet. Ponoviću, ko nije znao da igra fudbal, nije imao šta da traži u košarci. Sportovi su bili povezani i mešali su se elementi treninga i igre. A Dražen? On nije znao da igra fudbal. Imao je balvanaste noge i nije mogao, niti znao da igra fudbal. Druga stvar, nije igrao basket. Mi u hali, igramo 3 na 3, a Dražen šutira na drugom košu. Nije ga to sprečilo da postane to što je postao.
Piva Ivković za sva vremena
Slobodan Piva Ivković je kao trener Radničkog postao prva asocijacija i sinonim kluba. Za njega kažu, da nije bio trener, mogao je da bude vrhunski glumac. Imao je duh i posvećenost košarci koju malo ko ima, a imao je viziju koju niko nije imao.
– Aca Nikolić je veliki trener i njegova filozofija života i sporta je drugačija od one koju je imao Piva. Kod Ace se znala svaka kretnja, sve što će igrač da uradi. Sve je bilo šablonizovano i najpribližnije ovoj današnjoj košarci. Mi smo kod Pive imali neverovatnu spontanost i slobodu, što naravno ima svoje mane. Ipak, mi smo te mane sveli na najmanju moguću meru, a pozitivne stvari smo koristili.
Jare iznosi i sledeće:
– Piva je bio netipičan trener. Bio je on strog, ali nije bio od onih koji te seku u svakoj sekundi. Kad putujemo, mogli smo da ga slušamo satima. Bio je elokventan, interesantan. Sećam se, igrali smo utakmicu u Karlovcu, on ulazi, mi se tuširamo. Sav frustriran posle poraza i nervozan ulazi kod nas, stoji, priča nam dok se mi tuširamo i posle nekoliko minuta, pod adrenalinom tek vidi da stoji u vodi do članaka, uopšte nije primetio.
Kakav je Piva bio u poređenju s mlađim bratom Dudom.
– Od Dude Ivkovića se razlikovao po tome što je imao tu imaginaciju. Duda je bio kao karakter jači. Piva je bio sanjar, čovek koji je umirao u lepoti poteza, da se rival nadigra. Za njega je bio vrhunac bavljenja sportom. Uz to, bio je lud za američkom košarkom i to je želeo na nas da prenese. Kad se vraćao sa putovanja po Americi, gde je gledao kako oni igraju, nije danima mogao da nas gleda očima. U šali je, pod utiskom, govorio: „Kakvu vi košarku igrate!“ Fascinantno mi je bilo kada sam došao na Krst, na trening Radničkog. Zakuvalo se, igra se na dva koša i ja vidim kako Piva odlazi sa stadiona, ka stepenicama, pojma nemam o čemu se radi. Kad ono, on video svog goluba tamo negde i penje se kako bi video da li će da vratiti. Šok!
Kazne Tome File
Što zbog duge kose, što zbog po koje reči više izgovorene, tek Jarić je često bio na spisku kažnjenih.
– Predsednik Disciplinske komisije je bio advokat Toma Fila. Kažnjavao me je ne znam koliko puta. Nisam mogao da ga vidim očima, a posle smo ostali prijatelji. Ništa se nije tolerisalo. Imao je disciplinski pravilnik, pa ako odgovoriš treneru ili zakasniš, dobiješ kaznu. Iz ove perspektive, to su bile smešne stvari.
Stef Kari pre Karija
Otkrio je Jare jednu tajnu:
– Ja sam vežbao završetak napada sa 9 metara. I to je meni bilo normalno. Kada se to dešavalo na utakmici, mnogi su govorili: „Ovaj je lud!“ Kao što sada, kada se pojavio Stef Kari, kažu: „On radi neke stvari koje nisu dobre.“ Zašto nisu dobre? Pa, ako neko može da da koš sa te distance neka to i uradi. Loše je ako pokušava, a ne može.
Dražen Petrović i psovke u Čačku
– Prva sezona dok sam bio u Šibenki, gostujemo u Čačku, Moka otišao, a navijači Borca mene psuju. Dražen trči pored mene, sluša i kaže mi: „Sledeće godine će mene ovako da vređaju.“ I stvarno, ja sledeće sezone povređen, mi opet u Čačku, prva utakmica, a Dražen ubaci preko 20 poena. Verovao je u to, a Čačani su ga počastili psovkama, u stvari, priznali su ga kao velikog. Uvek je voleo da provocira. Nije bio pokvarenjak, ali je to radio dečački, zbog igre.
Brojni uspesi SD Radnički
Grupa radnika je 20. aprila 1920. u Građevinsko-zanatskoj školi osnovala Beogradski radnički sportski klub, BRSK, prvo radničko sportsko društvo u Srbiji. „Romantičari sa Crvenog krsta“ osvojili su 40 ekipnih titula prvaka države u raznim sportovima. U vitrinama ovog sportskog društva nalazi se 14 olimpijskih medalja, čak 32 na svetskim i 42 na evropskim prvenstvima. Najveće uspehe ostvarila je ženska rukometna ekipa, tri puta osvojivši Kup evropskih šampionki i Kup pobednika kupova Evrope. Ipak, titula košarkaša se najviše pamti, jer je stigla potpuno neočekivano. Iz Radničkog su potekla imena poput Slobodana i Dušana Ivkovića, Srećka Jarića, Miška Čermaka, Dragutina Ražnatovića, Miluna Marović…
SD Radnički je nosilac i brojnih odlikovanja, od kojih je poslednji Sretenjski orden prvog stepena, u februaru ove godine.
Nesuđeni fudbaler
Popularni Jare jedan je od najvećih talenata, pojedini kažu, čitave istorije jugoslovenske košarke. Odigrao je za ono vreme neverovatne 22 sezone, od toga 17 u prvoligaškom takmičenju, čime je svoje ime upisao u listu najdugovečnijih košarkaša na našim prostorima. Oprostio se na pragu četrdesete, a, zanimljivo, sve je krenulo kao i mnogo toga drugog – slučajno:
– Počeo sam kao fudbaler na Novom Beogradu. Igrao sam za pionire, centarhalfa i bili smo prvaci Beograda. Tada se smatralo, da ako ne znaš da igraš fudbal, ne možeš ni košarku, nisi sportista. Posle osmog razreda, shvatim – igram u odbrani, bio sam visok, pa svaki centaršut udaram loptu glavom. Kiša pada, lopta napunjena vodom, kad te udari u glavu dobiješ potres mozga i nisam više mogao, prešao sam na košarku. Meni su „krstaši“ i početak i kraj. Tu sam postao igrač, tu sam napravio s klubom uspeh koji niko nije u toj konkurenciji i na taj način ostvario.
Marko ispunio obećanje
Pored Srećka, i njegov sin Marko je napravio veliku karijeru, a navijači u Srbiji posebno pamte zlata osvojena sa reprezentacijom u Turskoj 2001. i Indijanapolisu 2002. Zanimljivo, Marko, koji je igrao za brojne NBA klubove i bio u braku sa Adrijanom Limom, još kao dečak je rekao da će „oženiti najlepšu ženu sveta i igrati u NBA“:
– Moj možda i najbolji prijatelj Dragan Šakota uticao je da Marko zaigra košarku. Nisam ni pomišljao da će moje dete time da se bavi. E sad, naša deca su trenirala zajedno i onda sam od njih čuo da je Marko to rekao još 1995
Ipak, bez obzira na sve uspehe, najveći Markov kritičar je Srećko:
– Bez kritike nema napretka. Mislim da je on u jednom trenutku prestao da reaguje na to i nije hteo da se pomera napred. Ako odeš u NBA, pa budeš najbolji „ruki“, pa ol star, ideš dalje. Za Marka je najveći problem bio taj što je otišao u Los Anđeles Kliperse. Da je bila Minesota, pa Los Anđeles, bilo bi drugačije. Veliki su izazovi i tu negde se pogubila nit. Način na koji je igrao u Evropi, morao je da se promeni u NBA i on tu nije uspeo. On je timski igrač i kao takav nije mogao da dominira u NBA. Danas, bavi se farmacijom, dolazi povremeno u Beograd. Unuke su takođe dobro.
