U Engleskoj, „kolevci fudbala“, 1888. je počelo da se igra prvenstvo, najstarije ligaško fudbalsko takmičenje na svetu, a u Nemačkoj je zaživeo Berlinski fudbalski klub (BFC) Germanija. Bilo je i ranije osnovanih od njega u drugoj polovini XIX veka, ali samo taj se neprestano održao do današnjih dana.
Član je desete lige. U to vreme Hugo Buli, rođen 1875, sin beogradskog jevrejskog trgovca, ne samo da je studirao u Berlinu nego je i igrao u Germaniji.
U Beogradu su među sportovima omiljeni bili streljaštvo, gimnastika, jahanje… Ko je i čuo da se tamo negde igra nešto što se zove fudbal ili fuzbal, gledao je na to s prezirom. Smatrao ga je besmislenom zabavom za zgubidane. A onda se berlinski student, kad je završio školovanje, vratio kući i s diplomom i s fudbalskom loptom. To čudo je s njim u proleće 1896. stiglo i u prestonicu Kraljevine Srbije.
Čudna čuda: Po lopti samo nogama
Buli, kome će se Beograd na predlog gradskog fudbalskog saveza uskoro odužiti spomen-bistom uz igralište na Adi Ciganliji, igru je prvo pokazao svojim drugarima na poljani na mestu koje je danas Srpska akademija nauka i umetnosti u Knez Mihailovoj. Naum mu je bio da fudbalom zainteresuje beogradsku omladinu.
Poklopilo se da je u to vreme u Beograd došao i Gustav Fajfer, češki učitelj gimnastike iz Praga. Predavao je u Prvoj gimnaziji, a radio je i u gimnastičkom društvu Soko, kome se i Buli pridružio. Privoleo ga je da, kao dobar poznavalac fudbalske veštine, uputi orne mladiće u igru. Ubrzo, 12. maja 1896, osnovana je loptačka sekcija Sokola. „Večernje novosti“, list obrenovićevskog doba, izvestio je 23. maja: „Devetnaestog maja gimnastičari Sokola su izvodili razne igre jednom velikom loptom, i to, što je najzanimljivije, samo nogama“. Govorilo se o prvoj utakmici u Beogradu, koja je odigrana podno Kalemegdana, kod kule Nebojša, između dva tima loptačke sekcije. Meč je počeo u 15 časova. Skupilo se oko 50 gledalaca.
Jednim delom igre je rukovodio Buli, a drugim Fajfer. Među loptačima bili su i s 43 godine Andra Nikolić, pravnik, književnik, istoričar književnosti i političar, do tada ministar i prosvete i pravde i spoljnih poslova u raznim vladama, Velizar Mitrović, potonji dekan Pravnog fakulteta uoči Drugog svetskog rata, 20-godišnji Radivoje Novaković, osnivač (1897) i predsednik Boračkog društva Srpski mač iz kojeg je kasnije nastao istoimeni fudbalski klub, i drugi.
O počecima fudbalske igre u našoj zemlji dragocena je građa iz knjige „Fudbal u Srbiji 1896-1918“ Srbislava Č. Todorovića. Najčešće se igralo na onoj poljani u Knezu, koja je bila Sokolovo vežbalište. Kad je Buli pokazao kako se s loptom barata, omladinci su navalili kako je ko znao i umeo, a umeli su malo. Uglavnom, pelcer iz Nemačke se zapatio na srpskom tlu. Omladina je loptu terala do besvesti, bez ikakvih kazni u pogledu oštre igre, sve dok neko ne postigne dvanaest golova. Trajalo je to i po nekoliko sati.
Verovatno da se iz tog doba održalo pravilo „tri korne – penal“, primenjivano u modernom dečjem odmeravanju. Kad bi golman uhvatio loptu, mogao je da zađe iza stative, van granice igrališta, i onda niko ne bi smeo da mu priđe.
Često se dešavalo da lopta preleti zid pa pravo na ulicu među prolaznicima, a najveći broj njih do tada nisu ni videli taj naduvani mehur. „Fuzbaleri“ bi morali da načine neplaniranu pauzu, čekajući da im se lopta vrati. Dešavalo se i da je neko zgrabi pa u beg. Onda bi niz ulicu nastajala opšta jurnjava za kradljivcem.
Turčin na čelu prvog srpskog kluba
Nije prošlo mnogo, ukazala se potreba za osamostaljenjem Sokolove loptačke sekcije. Na Bulijevu inicijativu 1. maja 1899. na Osnivačkoj skupštini u Trgovačkoj kafani rođeno je Prvo srpsko društvo za igru loptom. Buli je dobio dužnost blagajnika, a za predsednika je imenovan Ibrahim Feti-beg (ili bej, kako se tada govorilo), turski poslanik (danas ambasador) u Kraljevini Srbiji. Član je mogao da bude svaki onaj koji je živeo u Beogradu, a nije za prljava dela osuđivan i nije pod policijskim nadzorom.
Fudbal je postepeno dobijao i naklonost štampe. Ona je prepoznala da je to „jedan korak ka odvikavanju od kafane, gde se pored zagušljivog duvanskog dima nemilice troše alkoholni fabrikati“.
Prva utakmica je odigrana 23. maja. u Hajd parku na Topčideru. „U leto 1899. je pronađeno novo zemljište za igralište, bliže varoši, na zapadnom Vračaru do Doma sirote dece, gde je danas Stari DIF. Tu je o svom trošku Hugo Buli izgradio prvi beogradski fudbalski stadion“, napisao je Srbislav Č. Todorović.
„Male novine“ su objavile: „U Prvom srpskom društvu za igru loptom u nedelju 13. juna počeće redovno igranje. Od toga dana pa nadalje igranje će se stalno vršiti na placu do Doma sirote dece. Sve pripreme za igranje koštaju 500 dinara“.
Igrala su dva tima tog društva. Pao je jedan gol, a svi su se razišli prezadovoljni. Pre utakmice Buli je koracima premeravao igralište, a za njim je trčkarao dečak koji je na dvadeset koraka pobijao kočiće. Igralo se u belim majicama ili dugačkim trikoima, a na noge ko šta ima. Jedino je Buli nosio nešto nalik na kosotbrane. Oko cevanica je kaišem povezao daščice.
Igralište je bilo ograđeno tarabama. Sutradan ujutro – šok. Kad su članovi društva došli na poprište jučerašnje utakmice, zatekli su samo direke i prečage. Ograda je nestala preko noći. I direci bi da nisu bili dublje pobodeni. Da bi unekoliko nadoknadio štetu, Buli je rasprodao preostalu građu.
Prvo srpsko društvo za igru loptom je potrajalo do kraja 1899. Ugašeno je uglavnom zbog besparice.
Ubijen u Topovskim šupama
Hugo Buli je skončao u oktobru 1941. Sproveden je u okupacionom Beogradu u koncentracioni logor za Jevreje i Rome u Topovskim šupama na Autokomandi, među oko 4.000 nesrećnika.
