U Beogradu i širom Srbije danas je gotovo nemoguće pronaći razglednicu. Te male kartonske poruke, nekada omiljene među putnicima, potisnula je elektronska pošta. Baš zato je zanimljivo podsetiti da su, prema jednoj neobičnoj epizodi iz prošlosti, razglednicu, kakvu danas poznajemo, izmislila dvojica Srba.
U drugoj polovini 19. veka, dok su u Evropi postojale samo dopisne karte bez slika, geodetski oficir u austrougarskoj vojsci Petar Manojlović iz Srbobrana, uz pomoć pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, napravio je prvu ilustrovanu dopisnicu. Zmaj je tada uređivao satirični list „Zmaj“, a Petar je za potrebe redakcije oslikao specijalne dopisnice koje su služile za kraću prepisku sa čitaocima.
Na prvoj takvoj razglednici, prava simbolika. Ogromni zmaj raširenih krila bljuje vatru, u kandžama drži pismo. U pozadini Istanbul, Moskva, kupole pravoslavnih crkava, brodovi na talasima, a u sredini grb tadašnje Kneževine Srbije. Poruka koju nosi je ujedinjenje Slovena.
Ipak, pošiljka nije prošla kako je planirano. Kada je razglednica 1871. godine stigla u poštu u Beču i trebalo da bude predata advokatu Dimitriju Manojloviću u Sombor, on ju je vratio. Uz propratni tekst: „Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam, ne prima se.“ Manojlović je shvativši da austrijanci ne gledaju blagonaklono na tu dopisnu kartu bio prinuđen na taj potez.
Uprkos tome, razglednica je sačuvana. Jedan belgijski kolekcionar, koji je želeo da ostane anoniman, kupio ju je 1963. godine. Time je potvrđeno njeno postojanje i autentičnost. Ova epizoda zabeležena je u knjizi „147 novih priča iz zanimljive istorije Srba“ autora Momčila Petrovića.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Srbi su narod genijalnih pojedinaca koji su menjali svet. Od Tesle, Pupina i Milankovića do sitnica kao što su poštanske dopisnice, naša imena su u temeljima civilizacije kakvu danas poznajemo. Nismo postizali uspehe kroz imperije, već kroz prkos, moć uma, talenat i volju.
Zato i danas, kad nas potiskuju, kad pokušavaju da nas izbrišu, mi trajemo. Zapad to zna. Na nama je samo da mi to nikada ne zaboravimo.
Piše: Nina Stojanović
