Kad god se duga pojavi na Zemlji, ljudi se obično dive njenim bojama, ali kada se duga pojavi u svemiru, to prilično zbunjuje naučnike.
Tako je grupa astronoma sa Univerziteta Darem u Velikoj Britaniji bila iznenađena i pomalo zbunjena kada je videla ono što bi se moglo nazvati „svemirskom dugom“.
Scenu je zabeležio Veoma veliki teleskop (ESO VLT) Evropske južne opservatorije na udaljenosti od oko 731 svetlosne godine. Oko belog patuljka označenog RXJ0528+2838 snimljena je višebojna maglina koja ga okružuje. Problem je što ne postoji mehanizam koji bi mogao da objasni pojavu te magline.
„Pronašli smo nešto što nikada ranije nije viđeno i, što je još važnije, potpuno neočekivano“, kaže astronom Simon Skaringi sa Univerziteta u Daremu. Navodno tihi sistem bez diska, sposoban da napaja tako spektakularnu maglinu, bio je jedan od onih retkih „vau“ trenutaka, dodao je on.
Kako naučnici objašnjavaju, beli patuljci su ono što ostaje nakon što zvezde poput Sunca dostignu kraj svog životnog veka. Iako su otprilike veličine Zemlje, ove mrtve zvezde su mnogo teže i imaju masu 1,4 Sunca, i često se nalaze u binarnim parovima.
Ali pošto beli patuljak više nije „živ“, on nema mehanizam za stvaranje zvezdanih vetrova koji je imao kada je bio živa zvezda. Stoga, takve pojave se javljaju zbog interakcije s drugim svemirskim telom (zvezdom pratiocem), koje kruži oko belog patuljka.
Iako RXJ0528+2838 ima zvezdu pratioca male mase, nema disk materijala koji kruži oko njega.
Kako je nastala ova višebojna maglina?
Naime, oblik, veličina i gustina udarnog talasa u maglini, sastavljenog od talasnih dužina koje ukazuju na vodonik, kiseonik i azot, sugerišu da maglina postoji oko 1.000 godina. Stoga, naučnici smatraju da jako magnetno polje belog patuljka možda zaobilazi kanal formiranja diska, a umesto toga materijal sa zvezde pratioca se preusmerava duž linija magnetnog polja i izbacuje direktno na belog patuljka.
„Naše otkriće pokazuje da čak i bez diska, ovi sistemi mogu da pokreću jake odlive, otkrivajući mehanizam koji još ne razumemo. Otkriće dovodi u pitanje standardnu sliku o tome kako se materija kreće i interaguje u ovim ekstremnim binarnim sistemima“, kaže Kristijan Ilkjevič, postdoktorski istraživač u Centru za astronomiju Nikola Kopernik u Varšavi i korukovodilac studije. „Odliv“ je termin koji astronomi koriste da opišu materijal izbačen sa nebeskih tela.
Rezultati ukazuju na skriveni izvor energije, moguće jako magnetno polje, ali ovaj „misteriozni motor“, kako ga Skaringi naziva, još uvek treba da se istraži. Podaci pokazuju da je trenutno magnetno polje dovoljno jako samo da pokrene udarni talas luka koji traje nekoliko stotina godina, tako da samo delimično objašnjava ono što astronomi vide.
On dodaje da bi, kako bi se bolje razumela priroda takvih odliva bez diska, trebalo proučiti mnogo više binarnih sistema.
