Najnovija misterija severnog Atlantika nalazi se ispod misterioznog arhipelaga, Bermudskog trougla. Naučnici su otkrili neobičan sloj stena debljine skoro 20 kilometara ispod okeanske kore na kojoj leže Bermude. Tolika debljina nikada ranije nije zabeležena ni u jednom sličnom sloju širom sveta.
– Obično imate donji deo okeanske kore, a ispod toga se očekuje plašt (mantl). Ali ispod Bermuda postoji još jedan sloj koji je smešten ispod kore, unutar tektonske ploče – rekao je glavni autor studije Vilijam Frejzer, seizmolog iz institucije „Karnegi sajens“ u Vašingtonu.
Iako poreklo ovog sloja nije u potpunosti jasno, on bi mogao da objasni dugogodišnju misteriju vezanu za Bermude, rekao je Frejzer za ,,Lajv sajens“.
Ostrvo se nalazi na okeanskom ispupčenju, gde je okeanska kora viša u odnosu na okolinu. Međutim, nema dokaza o bilo kakvoj trenutnoj ili kontinuiranoj vulkanskoj aktivnosti koja bi stvarala to ispupčenje, pošto se poslednja poznata vulkanska erupcija na ostrvu dogodila pre 31 milion godina.
Otkrivanje ove nove, džinovske „strukture“ ukazuje da je poslednja erupcija možda ubacila stene iz plašta u koru, gde su se one ohladile i „zamrzle“, stvarajući nešto poput splava koji podiže okeansko dno za oko 500 metara.
Bermuda već dugo ima reputaciju mesta obavijenog misterijom, uglavnom zbog Bermudskog trougla, oblasti između arhipelaga, Floride i Portorika u kojoj je navodno nestao neobično veliki broj brodova i aviona. Ta reputacija je, međutim, u velikoj meri preuveličana. Prava misterija, ipak, jeste zašto uopšte postoji bermudsko okeansko ispupčenje.
Lanci ostrva, poput Havaja, smatra se da postoje zbog vulkanskih žarišta – mesta u Zemljinom plaštu gde se vruć materijal podiže, stvarajući vulkansku aktivnost.
Na mestu gde se žarište susreće sa korom, okeansko dno se često uzdiže. Ali kada tektonsko kretanje pomeri koru dalje od tog žarišta, okeansko ispupčenje obično splasne.
Bermudsko ispupčenje nije splaslo, uprkos 31 miliona godina vulkanske neaktivnosti, rekao je Frejzer. Postoje određene rasprave o tome šta se dešava u plaštu ispod ostrva, ali na površini nema erupcija.
Zajedno sa koautorom studije Džefrijem Parkom, profesorom geologije na Univerzitetu Jejl, Frejzer je koristio zapise sa seizmičke stanice na Bermudima o udaljenim velikim zemljotresima širom sveta kako bi dobili sliku unutrašnjosti Zemlje do dubine od oko 50 kilometara ispod Bermuda.
Ispitivali su mesta na kojima su se seizmički talasi iz tih potresa naglo menjali. To je otkrilo neobično debeo sloj stena, koji je ređe gustine u odnosu na okolne stene. Njihovi nalazi objavljeni su u časopisu ,,Geophysical Research Letters“.
Stene bogate ugljenikom
– Još uvek postoji materijal koji je zaostao iz vremena aktivnog vulkanizma ispod Bermuda i koji verovatno pomaže da se ovo područje održi kao zona velike reljefne izdignutosti u Atlantskom okeanu – rekla je za Lajv sajens, Sara Maca, geolog sa koledža Smit u Masačusetsu, koja nije učestvovala u istraživanju.
Macina sopstvena istraživanja vulkanske istorije Bermuda pokazala su da je tamošnja lava siromašna mineralom silicijum-dioksidom, što je znak da potiču iz stena bogatih ugljenikom. Njena analiza varijacija molekula cinka u uzorcima sa Bermuda, objavljena u septembru u časopisu ,,Geology“, pokazala je da taj ugljenik potiče iz dubina plašta. On je verovatno dospeo tamo još u vreme formiranja superkontinenta Pangee, između pre 900 miliona i 300 miliona godina, smatra Maca.
To se razlikuje od onoga što se vidi na ostrvima nastalim iznad žarišta u Tihom ili Indijskom okeanu, dodala je geološkinja. Ta razlika može biti posledica toga što je Atlantski okean, koji se otvorio kada se Pangea raspala, relativno mlad u poređenju sa Pacifikom ili Indijskim okeanom, koji su postojali na ivicama Pangee.
– Činjenica da se nalazimo u oblasti koja je nekada bila srce poslednjeg superkontinenta, mislim da je deo priče o tome zašto je ovo jedinstveno – rekla je ona.
Frejzer sada ispituje i druga ostrva širom sveta kako bi utvrdio da li postoje slični slojevi poput onog pronađenog ispod Bermuda ili je ovaj arhipelag zaista jedinstven.
– Razumevanje mesta poput Bermuda, koje predstavlja ekstreman primer, važno je da bismo razumeli i mesta koja su manje ekstremna. To nam daje predstavu o tome koji su uobičajeniji procesi na Zemlji, a koji su oni ekstremniji – rekao je Frejzer.
