Kako se planovi za misije na Mars ubrzavaju, tako se pojavljuju i pitanja o tome kako bi ljudsko telo moglo da se nosi sa tim.
Boravak na Marsu, odnosno Crvenoj planeti bi dao više nego dovoljno vremena nekome da zatrudni, pa čak i da se porodi.
Ali, da li bi zaista moglo doći do začeća i da li bi trudnica mogla da iznese trudnoću bezbedno u svemiru? I šta bi se desilo sa bebom rođenom daleko od Zemlje?
Većina nas retko razmišlja o rizicima koje smo preživeli pre rođenja. Na primer, oko dve trećine ljudskih embriona ne živi dovoljno dugo da bi se rodilo, a većina gubitaka se dešava u prvih nekoliko nedelja nakon oplodnje; često pre nego što osoba uopšte zna da je trudna.
Ovi rani, neprimećeni gubici obično se dešavaju kada se embrion ne razvije pravilno ili se uspešno implantira u zid materice.
Trudnoća se može shvatiti kao lanac bioloških prekretnica. Svaka od njih mora da se desi pravim redosledom i svaka ima određene šanse za uspeh. Na Zemlji se ove šanse mogu proceniti korišćenjem kliničkih istraživanja i bioloških modela.
„Ovo, najnovije istraživanje bazirano je na to kako na ove iste faze mogu uticati ekstremni uslovi međuplanetarnog prostora“, objasnio je Arun Vivijan Holden, profesor računarske biologije, Univerzitet u Lidsu.
Prema njegovim rečima, mikrogravitacija, gotovo bestežinsko stanje koje se doživljava tokom svemirskih letova, učinila bi začeće fizički nezgodnijim, ali verovatno ne bi mnogo ometala održavanje trudnoće nakon što se embrion implantira.
„Međutim, porođaj i briga o novorođenčetu bili bi mnogo teži u nultoj gravitaciji. Na kraju krajeva, u svemiru ništa ne miruje. Tečnosti plutaju. Takođe i ljudi. To čini porođaj i brigu o bebi mnogo neurednijim i komplikovanijim procesom nego na Zemlji, gde gravitacija pomaže u svemu, od pozicioniranja do hranjenja“, pojasnio je Holden.
Istovremeno, fetus u razvoju već raste u nečemu sličnom mikrogravitaciji. Pluta u neutralnoj amnionskoj tečnosti unutar materice. Ustvari, astronauti se treniraju za svemirske šetnje u rezervoarima za vodu dizajniranim da imitiraju bestežinski položaj. U tom smislu, materica je već simulator mikrogravitacije.
Ali, gravitacija je samo deo slike.
Van Zemljinih zaštitnih slojeva postoji opasnija pretnja: kosmički zraci. To su čestice visoke energije – „ogoljena“ ili „gola“ atomska jezgra, koja jure kroz svemir skoro brzinom svetlosti.
„To su atomi koji su izgubili sve svoje elektrone, ostavljajući samo gusto jezgro protona i neutrona. Kada se ova gola jezgra sudaraju sa ljudskim telom, mogu izazvati ozbiljna oštećenja ćelija“, istakao je profesor, pa dodao:
„Ovde na Zemlji, zaštićeni smo od većine kosmičkog zračenja gustom atmosferom planete i, u zavisnosti od doba dana, desetinama hiljada do milionima kilometara zaštite Zemljinog magnetnog polja. U svemiru, ta zaštita nestaje.
Kada kosmički zrak prođe kroz ljudsko telo, može udariti u atom, otkinuti mu elektrone i sudariti se sa njegovim jezgrom, izbacujući protone i neutrone i ostavljajući za sobom drugi element ili izotop“.
Kako je istakao, ovo može da izazove izuzetna, lokalna oštećenja.
„Što znači da se pojedinačne ćelije, ili delovi ćelija, uništavaju, dok ostatak tela može ostati netaknut. Ponekad zrak prolazi pravo kroz njih, a da ništa ne pogodi. Ali, ako pogodi DNK, može da izazove mutacije koje povećavaju rizik od raka“.
Čak i kada ćelije prežive, zračenje može da izazove inflamatorne reakcije.
„To znači da imuni sistem preterano reaguje, oslobađajući hemikalije koje mogu da oštete zdravo tkivo i poremete funkciju organa“, naveo je.
U prvih nekoliko nedelja trudnoće, embrionalne ćelije se brzo dele, kreću i formiraju rana tkiva i strukture. Da bi se razvoj nastavio, embrion mora ostati održiv tokom ovog delikatnog procesa. Prvi mesec nakon oplodnje je najranjivije vreme.
„Jedan udarac kosmičkog zraka visoke energije u ovoj fazi može biti smrtonosan za embrion. Međutim, embrion je veoma mali – a kosmički zraci, iako opasni, relativno su retki. Dakle, direktan udarac je malo verovatan. Ako bi se dogodio, verovatno bi rezultirao nezapaženim pobačajem“, rekao je Holden.
„Kada se placentna cirkulacija – sistem krvotoka koji povezuje majku i fetus – potpuno formira do kraja prvog tromesečja, fetus i materica brzo rastu.
Taj rast predstavlja veću metu i veća je verovatnoća da će kosmički zrak pogoditi mišić materice, što bi moglo da izazove kontrakcije i potencijalno izazove prevremeni porođaj. I iako se intenzivna nega novorođenčadi dramatično poboljšala, što se beba ranije rodi, to je veći rizik od komplikacija, posebno u svemiru“, rekao je Holden, pa dodao:
„Na Zemlji, trudnoća i porođaj već nose rizike. U svemiru su ti rizici uvećani – ali ne nužno i preterani“.
Ali, razvoj se ne zaustavlja rođenjem.
„Beba rođena u svemiru nastavila bi da raste u mikrogravitaciji, što bi moglo da ometa posturalne reflekse i koordinaciju. To su instinkti koji pomažu bebi da nauči da podiže glavu, sedi, puzi i na kraju hoda: svi pokreti koji se oslanjaju na gravitaciju. Bez tog osećaja ‘gore’ i ‘dole’, ove sposobnosti bi se mogle razviti na veoma različite načine“.
„I rizik od zračenja ne nestaje. Mozak bebe nastavlja da raste nakon rođenja, a dugotrajno izlaganje kosmičkim zracima može izazvati trajna oštećenja – potencijalno utičući na kogniciju, pamćenje, ponašanje i dugoročno zdravlje“.
„U teoriji, da. Ali, dok ne budemo mogli da zaštitimo embrione od zračenja, sprečimo prevremeni porođaj i osiguramo da bebe mogu bezbedno da rastu u mikrogravitaciji, trudnoća u svemiru ostaje eksperiment visokog rizika – onaj koji još nismo spremni da isprobamo“, zaključio je Holden, a preneo je Sciencealert. com.
