Eta Karine je gigant među gigantima. U celoj galaksiji takvih zvezda ima svega nekoliko desetina (prema skoro 400 milijardi drugih).
Da se nalazi na mestu Sunca, progutala bi sve planete zaključno sa Jupiterom.
Njen prečnik iznosi 11 astronomskih jedinica, što je preko jednu i po milijarde kilometara. Sija pet miliona puta sjajnije od Sunca, a oko sebe se obrće brzinom koja dostiže 90 odsto od teorijskog maksimuma. Eta Karine spada u najmasivnije zvezde u čitavom univerzumu. Da je malo veća već ne bi bila moguća. Njena masa odgovara masi 100 do 120 Sunca. Sunce je po svemu samo tačkica pored nje. Eta Karine je najopasnija zvezda na našem nebu.
Sudbina Ete Karine je da umre mlada. Prosečne zvezde žive više milijardi godina, ali Eta, kao i sve gigantske zvezde, suviše brzo sagoreva svoje gorivo i zato će postojati ukupno svega nekoliko miliona godina. Pošto je stvorena pre oko 2,6 miliona godina njen život se primiče kraju. A njen kraj će biti dramatičan. Ona će se razneti u sopstvenoj eksploziji kao supernova i taj događaj će upamtiti cela galaksija. Bljesnuće sjajem stotine milijardi zvezda, a njeni smrtonosni zraci pojuriće brzinom svetlosti do granica galaksije. Kako će to uticati na život na našoj planeti još niko tačno ne zna. Astronomi je pažljivo posmatraju.
Ne zna se kada će Eta Karine eksplodirati. Procene su veoma široke i kreću se od danas do milion godina u budućnosti. S obzirom da je Eta od nas udaljena 7,5 hiljada svetlosnih godina, možda nje već i nema, samo to još ne znamo.
Astronomi pokušavaju da uoče simptome koji najavljuju taj razoran događaj. Nalaze se u ulozi vulkanologa koji se trude da predvide erupciju vulkana, pa gledaju njegovo grotlo i kaldere, osluškuju tlo, mere svaki titraj. Problem je što Eta simptome koji prethode eksploziji pokazuje već više od dva veka. Zbog svoje ogromne mase i strahovito brze rotacije ona je izuzetno nestabilna. Kada ju je Edmond Halej posmatrao, 1677, imala je sjaj četvrte magnitude, da bi nakon 1730. postala najsjajnija zvezda u svom sazvežđu. Posle toga njen sjaj je više puta upadljivo opadao i rastao, a onda se, sredinom 19-tog veka, s njom nešto strašno dogodilo posle čega je silovito bljesnula i postala najsjajnija zvezda na noćnom nebu (-0,8 m), ako se izuzme Sirijus, koji nam je skoro hiljadu puta bliži. Bilo je to 1843. U to vreme niko nije znao šta se to zvezdi desilo. Količina zračenja koje je Eta tada ispustila bila je ravna onoj koja nastaje pri bljesku supernove. Međutim, taj događaj Eta Karine je preživela.
U novije doba astronomi su zabeležili slične događaje sa drugim zvezdama. Oktobra 2004. u 77 miliona svetlosnih godina dalekoj galaksiji, UGC 4904, opažena je snažna erupcija zvezde i u prvi mah astronomi su poverovali da je u pitanju bila supernova. Ali bila je to lažna supernova i zvezda je nastavila svoj život. Uništena je, međutim, u eksploziji dve godine kasnije. Tada je dobila oznaku SN2006jc.
Misterija oko događaja iz 1840-tih je rešena vek i po kasnije. Na snimku Ete Karine koji je načinio Hablov teleskop 1994. vide se dva ogromna polarna mehura koje je zvezda ispustila 150 godina ranije.
Ovi mehurovi svedoče o zadivljujućoj sili kojom raspolaže Eta Karine. Svaki od ta dva mehura stotinama puta je veći od Sunčevog sistema, a izbačeni materijal se širi brzinom od 2,4 miliona kilometara na sat. Neki su u obliku ova dva mehura videli lik zdepastog čoveka, pa je otuda ta magličasta tvorevina dobila latinski naziv Homunculus (čovečuljak).
Postoje nesuglastice oko nastanka Čovečuljaka jer neki astronomi smatraju da on nije direktna posledica obesnog izliva sa same Ete Karine. Početkom ovog veka astronomi su spekulisali sa mogućnošću da je ova zvezda zapravo dvojna i da ima svog pratioca. Da bi se ta teorija proverila 2003. je organizovano veliko posmatranje Ete Karine u koje su bili uključeni svi raspoloživi veliki teleskopi, i zemaljski i svemirski. Posmatranja u radio i X zračnom delu spektra pokazala su oscilacije sjaja u periodu od nešto preko pet godina što je sugerisalo postojanje pratioca koji u tom periodu obilazi primarnu zvezdu. Međutim, potvrda da pratilac zaista postoji stigla je oktobra 2005. sa Nasinog UV satelita FUSE. Pratilac, Eta Karine B, je manja, ali toplija zvezda koja oko primane zvezde kruži po veoma ekscentričnoj orbiti na prosečnoj razdaljini od 11 astronomskih jedinica. Po nekim pretpostavkama veliki izliv materijala od pre 150 godina je nastao usled odbacivanja spoljnih slojeva komponente B.
Ali i pored postojanja pratioca, A komponenta je i dalje jedna od najmasivnijih zvezda. Sada se procene njene mase kreću od oko 100 do 120 masa Sunca.
Kakve posledice će eksplozija Ete Karine imati po nas?
Ono što astronome, a i ostatak upućenog čovečanstva, interesuje jeste kakve posledice će eksplozija Ete Karine imati po nas.
Postoje razni scenariji. Po jednom snažni gama zraci sa Ete će zbrisati gornje slojeve Zemljine atmosfere, one koji nas inače štite pogubnih kosmičkih zraka. Bez sumnje ta opasnost postoji, ali naučnici koji s manje panike proučavaju ovu zvezdu tvrde da je ona ipak jako daleko da bi ugrozila život na Zemlji. Bljesak supernove je suviše kratak da bi značajnije uticao na našu atmosferu i posledice bi osetili samo astronauti koji se u momentu stizanja zraka sa Ete nalaze u svemiru. Izvesna oštećenja bi pretrpeli i neki sateliti.
