NIS je veliki politički adut u ruskim rukama i velika poluga uticaja kako u Srbiji tako i u regionu, i ne vidim da je u interesu Rusije da to izgubi, kaže nekadašnji ambasador Srbije u Belorusiji Srećko Đukić komentarišući pitanje vlasništva u NIS-u u svetlu najava uvođenja američkih sankcija tom preduzeću.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da 10. ili 13. januara očekuje papir iz SAD o uvođenju sankcija Naftnoj industriji Srbije zbog ruskog vlasništva, navodeći da mu je to potvrdio podsekretar SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze Fernandez.
Međutim, iz američkog Stejt departmenta za Radio Slobodna Evropa nisu imali komentar na ovu izjavu predsednika navodeći da „generalno, ne komentarišu privatne diplomatske razgovore i ne prejudiciraju sankcije“.
Nekadašnji ambasador Srbije u Belorusije Srećko Đukić za N1 podseća da se o tome govorilo još na početku rusko-ukrajinskog rata.
– Tad je bila tema da se reguliše pitanje vlasništva u NIS-u. Po obrascu kako je to regulisano, na primer, sa Lukoilom u Bugarskoj. Bugarska je otkupila Lukoil, mislim da nije bila direktna kupovina, već je bio neki posrednik. Kao što su, na primer, i u Nemačkoj mnoge aktive koje su pripadale Gaspromu. Tamo je Gasprom bio izuzetno prisutan u smislu gasovoda, u smislu podzemnih skladišta za gas. Dakle, Nemačka je to sve otkupila i nacionalizovala. I time je taj problem zatvoren. Ovde je o tome bila priča i odjednom je ta priča nestala, prekinuta – objašnjava Đukić.
„Srbija će naići na žilav otpor Rusije“
Prema njegovom mišljenju, sada je bez nekog povoda obnovljena ta priča, a da se ništa nije promenilo za poslednje dve godine.
– U svakom slučaju, ja mislim da oduzimanje ili prodaja, ili nasilna prodaja, ili dobrovoljna prodaja NIS-a od Rusa, Rusima ne ide u prilog. Mislim da će Beograd pokušati na sve moguće načine, nekom mekom varijantom, da reši to pitanje, ali ja ne vidim kakav je interes Rusije da sada ona prodaje. NIS nije prodala 2022. godine jer to je jedina rafinerija koju ona ima u Evropi, to je rafinerija koja dobro posluje, ima prihod. I druga stvar, ta rafinerija je veliki politički adut u ruskim rukama, velika poluga uticaja u Srbiji, a rekao bih i malo šire u regionu. Zašto bi se ona odricala te poluge danas? Mislim da će Srbija naići tu na žilav otpor. Ne vidim da je interes Rusije da izgubi jednu takvu aktivu, jedan takav energetski kolač i da time izgubi i uticaj u Srbiji i u regionu – kaže Đukić.
Ističe da je Srbija jako dugo ignorisala potrebu diverzifikacije nabavke energenata različitim putevima i od različitih izvora, kako ne bi bila energetski vezana samo za jednu zemlju, a da je to u dugoročnom interesu zemlje.
– Srbija ima gasni konektor sa Bugarskom i on je izgrađen zahvaljujući EU i Vašingtonu. Oni su insistirali na toj konekciji i ona je napravljena, zahvaljujući EU, koja je dala nekih 70-80 odsto sredstava, oko 60 miliona evra za izgradnju tog gasnog konektora. Međutim, mislim da se on ne koristi, već da se gas i dalje vuče preko Balkanskog toka, a ovaj konektor je izgrađen da se gas dobija iz južnog gasnog koridora, to je azerbejdžanski, i gas koji ide iz terminala iz Grčke. Amerika je pravila to gasno skladište u Grčkoj, ali, naravno, može se i drugi gas kupovati tamo. Međutim, pošto je taj gas skuplji, Srbija je izbegla da koristi taj konektor i mi smo i dalje vezani samo za jedan pravac, to je Balkanski tok, i samo za jedan izvor, to je Rusija – objašnjava nekadašnji dipolomata.
