Nedavno je, tačnije 10. juna, navršeno 25 godina od usvajanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Od tada do danas neke bitne stavke iz tog dokumenta nisu ostvarene, a njegovu primenu karakterišu različita tumačenja.
Sandra Davidović, profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom Fordam univerzitetu kaže da su danas ključni problemi i podele oko tumačenja odredaba Rezolucije 1244 koje govore o konačnom rešenju za status KiM putem posredovanih pregovora, odredbe o suštinskoj samoupravi i vremenskom trajanju same misije.
– Ova podela i njene manifestacije kroz periode izgradnje mogu se konceptualno izraziti kroz postojanje dva pristupa međunarodnih aktera na KiM – politički i legalistički. Prvi pristup, koji su najeklatantnije zastupale Sjedinjene Države, tumačio je rezoluciju ali i sve druge na njoj zasnovane akte, kao i sam mandat Ujedinjenih nacija kao put ka nezavisnosti Kosova. Drugi, pristup koji se ogledao u radu Ujedinjenih nacija i smatrao mandat Unmika statusno neutralnim. Sukob ova dva pristupa postajao je naglašen u nekoliko vremenskih tačaka koje nam dopuštaju uslovnu periodizaciju na tri perioda i hipotezu da je u jednom od tih perioda došlo do transformacije procesa izgradnje mira u izgradnju države – ističe Davidovićeva.
Naglašava da je u prvoj fazi, od 1999. do 2004. još dominirala „legalistička struja“ zasnovana na politici „standardi pre statusa“.
– U političkom smislu, to je bio način da Ujedinjene nacije zadrže neutralnu poziciju u odnosu na pitanje statusa, ostanu u okvirima Rezolucije i obezbede podršku različitih aktera za rad Unmik. Primer koji bi najbolje naglasio postojeću podelu bilo je pitanje ekonomske obnove, odnosno mandata UN da privatizuje, trajno menja vlasničku strukturu društvenih preduzeća na Kosovu – kaže sagovornica „Vesti“.
Druga faza, ističe, započinje posle martovskog nasilja 2004. godine i formalizuje se kroz otvaranje pregovora u Beču i formulisanje Ahtisarijevog plana.
– Naime, strategija iznuđivanja političke intervencije kroz martovsko nasilje otvorila je odlagano pitanje statusa. U maju 2005. generalni sekretar je ovlastio specijalnog izaslanika Kai Aidea da sačini izveštaj o napretku Kosova u pogledu dostizanja standarda te preporuči dalje korake u pravcu nalaženja onoga što Rezolucija definiše kao ,“konačno rešenje za status Kosova“. Prateći smernice iz Kaideovog izveštaja, generalni sekretar je, u pismu upućenom Savetu bezbednosti, 7. oktobra 2005, zaključio da je došlo vreme da se pređe u sledeću fazu političkog procesa na Kosovu i imenovao specijalnog izaslanika koji će tim procesom rukovoditi, bivšeg predsednika Finske, Martija Ahtisarija. Ahtisarijev plan u vidu „nadgledane nezavisnosti“ na svojevrstan način je pokušao da otelotvori neodređenost i tako veže za rezoluciju, ali je Srbija, uz podršku Rusije ovaj plan protumačila kao kršenje Rezolucije i samim tim neprihvatljivim – navodi Sandra Davidović.
Podrška nasilnom menjanju granica
Treća faza je usledila posle izglasavanja Deklaracije i proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008. godine.
– Zbog toga što je deklaracija izašla van okvira Rezolucije, radilo se na pronalaženju normativnih argumenata kojima se opravdalo jednostrano postupanje i rizici koji oni sa sobom povlače. Da su međunarodni akteri imali svest o potencijalnom problemu koji može da proizvede nasilno menjanje granica na Balkanu, govori tendencija predstavljanja kosovske nezavisnosti i njegovog priznanja kao sui generis slučaja – naglašava Davidović.
Kameleon misija
Davidović kaže da je značaj Rezolucije 1244 najbolje ilustrovan u načinu na koji je EU pristupila ustanovljenju njene misije izgradnje na Kosovu – Euleks.
– Potreba da istovremeno misiju zasnuje na rezoluciji kao jedinom međunarodno pravnom aktu, a osnovu koja može da se angažuje u izgradnji mira i faktičko sporovođenje principa Ahtisarijevog plana kreirali su narativ o „kameleon“ misiji koja se angažovala na izgradnji institucija oko kojih nije bilo konsenzusa, čak ni unutar EU kome pripadaju – ističe Davidović.
