Petnaest godina posle samoproglašenja nezavisnosti Kosovo se uvrstilo u niz „propalih država“, a primer Kipra je pokazao koliko dugo može da traje stanje željene, ali nerealizovane državnosti, ocenio je austrijski publicista Hanes Hofbauer u razgovoru za „Vesti“.
Hofbauer je austrijski publicista, koji će početkom marta na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predstaviti svoju novu knjigu.
Da li je petnaest godina posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosovo stvarno nezavisna država?
– Za neke da, za druge ne. Kuriozitet je da čak i unutar EU pet država ne priznaje Kosovo. Rekao bih Kosovo se uvrstilo u listu „propalih država“, zajedno sa Abhazijom, Južnom Osetijom, Pridnjestrovljem i Ukrajinom. Koliko dugo može da traje tako stanje željene, ali nerealizovane državnosti pokazuje primer Kipra. Tamo imamo takvo stanje još od 1974. godine.
Zašto zapadne države, ali i Austrija ne vide brojne etnički motivisane napade na Srbe na Kosovu?
– U zapadnim medijima se o tome ne može ništa pročitati. Ljudi ništa ne saznaju o tome, a i brojna srpska zajednica u Austriji nije u stanju da to prenese. Novine, kao što je na primer „Standard“, javno su antisrpske. A politika se ne bavi problemom Kosova.
Da li se Srbija kažnjava zato što ne želi da se priključi sankcijama protiv Rusije?
– Trenutni pritisak na Srbiju je jasno povezan sa stavom po pitanju sankcija protiv Rusije. Beograd ne želi da učestvuje u ekonomskom ratu sa Rusijom i korak po korak biva pritisnut od Vašingtona i Brisela pretnjama krajem ili zamrzavanjem pristupnih pregovora. Između ostalog, šta Briselska unija znači za ekonomski perifernu državu može se videti na primeru Bugarske, koja je od prijema u članstvo EU izgubila 1,1 milion ljudi, skoro dvostruko više nego Srbija, koja ima približan broj stanovnika.
Da li je samoproglašena nezavisnost Kosova i agresija na Srbiju promenila svet i da li je time stvoren presedan koji je sad doveo i do rata u Ukrajini?
– Priznanje nezavisnosti Kosova od strane niza država, među kojima i većina članica EU, iako ne sve, stvorilo je bez sumnje međunarodni presedan sa negativnim posledicama po situaciju u svetu. Tako je Moskva, na primer, u vezi priznanja gruzijske provincije Abhazije i Južne Osetije ukazala na primer Kosova. Tad je jedan američki general, tokom jedne diskusije u bečkoj Vojnoj akademiji, na pitanje zašto su SAD podržale antisrpske secesioniste na Kosovu, a ne i antigruzijske snage u Južnoj Osetiji, rekao „jedni su bili borci za slobodu, a drugi teroristi“.
Nemačka i Francuska sada vrše pritisak za rešenje kosovskog pitanja. Da li taj predlog, koji je EU preuzela kao svoj, ima potencijal za rešenje?
– Nemačko-francuski plan ima za cilj vršenje pritiska na Srbiju da prizna Kosovo. Činjenica da je samo u delovima poznat javnosti ne čini ga serioznijim. U izjavama EU se uvek govori o transparentnosti, a kad je važno onda se skrivaju iza visokih zidina ćutanja. Ako Srbija, na primer, kao što piše, treba da bude naterana da ne postavlja Kosovu prepreke na putu ka članstvo u međunarodnim organizacijama, to je indirektno priznanje. Trajno rešenje čini se nije lako ostvarivo sa takvom tajnom diplomatijom.
Da li bi članstvo Kosova u NATO samo dalje otežalo situaciju?
– Širenje NATO je svuda loše po zemlju i građane, pa to važi i za Kosovo. Podsetio bih da su u agresiji NATO na Jugoslaviju 24. marta 1999. učestvovale tri tek primljene članice alijanse, koje su svega 12 dana pre toga bile primljene. Mađarska, Poljska i Češka su tako posle samo dve nedelje članstva u NATO već bile u ratu.
UN – „papirni tigar“
Hofbauer tvrdi da su međunarodno pravo i Povelja UN izgubili na značaju zbog ponašanja SAD.
– Zvanično važe i dalje, ali kao što se vidi iz ophođenja prema Kosovu ili obe Donbas republike, međunarodna zajednica predvođena SAD se ne pridržava rezolucija UN. Tako Rezolucija UN 1244 govori o „teritorijalnoj celovitosti Jugoslavije“, a misli se time na Kosovo, a Rezolucija UN 2202 priznala je rezultate sporazuma iz Minska. Od tada sve više lidera zemalja NATO izjavilo je da u tom dokumentu sadržana federalizacija Ukrajine ne bi trebalo da se shvati ozbiljno, već da je Minsk 2 posmatran samo kao nešto čime se dobilo na vremenu u cilju izgradnje ukrajinske vojske. Time su UN postale samo „papirni tigar“.
Antisrpski pravac počeo 1987.
U Austriji postoje brojni takozvani eksperti za Balkan, kao što su Florijan Biber, Vedran Džihić, ali i političari poput Lukasa Mandla ili novinari koji stalno napadaju i za sve okrivljuju Srbe i Srbiju. Hofbauer objašnjava otkud ta jednostranost u Austriji.
– Zaboravili ste novinarku Adelhajd Velfel iz „Standarda“, koja je jedna od najvernijih antisrpskih izveštača. Austrija je bila i ostala jednostrana. Politički je antisrpski pravac pripremljen već 1987. godine. Tad je socijaldemokratski kancelar predao ministarstvo spoljnih poslova Alojzu Moku. Raniji kancelar Bruno Krajski kritikovao je tu odluku žestoko. Mok je postao vođa antisrpske politike. On je bio taj koji je, na primer, 1992. na sednici KEBS-a u Berlinu, kad je suspendovano članstvo Jugoslavije, u svom timu imao slovenačkog političara, što je bila dodatna provokacija za Beograd.
