Dijalog u Briselu uopšte nije mesto na kome može da se bilo šta postigne kada je reč o statusu Kosova, smatra novinar Dragan Bisenić i ukazuje da je Rezolucijom 1244 GS UN određena uloga Evropske unije kao „fasilitejtora“ u „dijalogu“, a ne „medijatora“.
On je ocenio i da se u Briselu ne vode nikakvi „pregovori“, nego samo „dijalog“ i da evropsko posredovanje može da doprinese značajnom poboljšanju odnosa Beograda i Prištine, ali da bi bilo dobro da EU sama kaže šta joj je prava uloga, jer bi to povećalo njen kredibilitet i poljuljano poverenje obe strane.
U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić, između ostalog, piše:
„Kada je sastanak zakazan za 21. novembar, dakle poslednji dan pre formalnog isteka ultimatuma koji je odredio Aljbin Kurti, to je već demonstriralo samouverenost Žosepa Borelja i Miroslava Lajčaka da su pripreme obavljene na adekvatan način i da je sporazum postignut već pre sastanka, a da na sastanku sledi javna ceremonija saglasnosti.
Ali, već sam oskudni enterijer u skučenoj kancelariji u kojoj su se sastali evropski predstavnici i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti nije obećavao ništa dobro, jer je teško očekivati da iz sporednih prostorija, pa makar u njima bile i dve saksije s cvećem, pojavi spasonosno rešenje, pa do rešenja nije ni došlo.
Isforsirana kriza?
Kriza, koja je po svemu bila isforsirana, poslužila je prištinskoj strani da nametne i stavi u prvi plan svoje zahteve i svoja očekivanja, ali je primorala Evropljane i Amerikance da više puta ustaju iz stolice kako bi dohvatili ono što im je bilo u ruci još pre više nedelja. Sam Kurti kaže da su tablice sporedno pitanje, a da je najvažnije pitanje ‘normalizacija odnosa’, a da je rok za njeno postizanje mart 2023.
Kurti zna da je Evropska komisija uglavnom na njegovoj strani, da su na njegovoj strani predstavnici evropskih država koje samo traže način na koji će Kosovo da dostigne svoj cilj, punu nezavisnost i međusobno priznanje.
Ali, dijalog u Briselu uopšte nije mesto na kome može da se bilo šta postigne kada je reč o statusu Kosova. Pošto je vokabular važan, onda pokušajmo da budemo tačni. Jedina pravna osnova postojanja Kosova jeste rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Rezolucija Generalne skupštine UN koju su u septembru 2010. zajednički podnele Srbija i EU samo ‘pozdravlja’ ulogu EU kao ‘fasilitejtora’ u ‘dijalogu’. EU, dakle, nije ni ‘medijator’, a u Briselu se ne vode nikakvi ‘pregovori’, nego samo ‘dijalog’, niti je bilo šta preneto, niti može da bude preneto sa Saveta bezbednosti na Evropsku uniju.
Da li će Amerikanci preuzeti glavnu ulogu?
Posle ljutite reakcije američkog ambasadora na Kosovu, Džefa Hovenijera i brze intervencije kojom su stvari vraćene na pređašnje stanje, postavljeno je pitanje da li to znači da Amerikanci preuzimaju glavnu ulogu i da li Amerikanci drže ključ rešenja u svojim rukama?
Nesumnjivo je da je Amerika jedini stvarni autoritet za kosovske Albance kao i da ona ima vlastiti pristup rešenju kosovskog problema. Još od 2013. američka strana pokazuje spremnost da rešenje potraži u nekoj nagodbi u kojoj bi obe strane dobile ponešto, ali ne i sve, što opet znači ‘podelu Kosova’.
Evropske države, u prvom redu Nemačka, ne samo što smatraju da bolje poznaju evropske probleme od Amerikanaca, nego su rezolutno protiv ovakve trampe, smatrajući da ona vodi u dalju destabilizaciju evropskog kontinenta.
Američki posrednici i pregovarači, budući da znaju da Rezolucijom Generalne skupštine nije predviđena nikakva posebna američka uloga, redovno ističu da daluju zajedno ili koordinirano sa evropskim predstavnicima, što ne isključuje mogućnost da unutar takvih odnosa, američki predlozi ne mogu da budu superiorniji ili, na kraju, odlučujući.
Čak i u tom slučaju, čini se da nije realno pretpostaviti da će Amerikanci u ovom trenutku preduzeti bilo kakvu samostalnu akciju, nezavisnu od Evropljana.
I pored svega ovoga, evropsko posredovanje može da doprinese značajnom poboljšanju odnosa Beograda i Prištine, popuštanju napetosti i olakšavanju života ljudi.
U tome čak ni sporazum o normalizaciji odnosa ne mora da bude smetnja, ali dobro bi bilo da Evropska unija sama kaže šta je njena prava uloga u ovom dijalogu, jer bi to povećalo njen kredibilitet i poljuljano poverenje obe strane, zaključuje Bisenić.
