Priča o crkvi građenoj u vreme fašističke okupacije, a srušenoj posle oslobođenja i nadi da će na njenim zatrpanim temeljima jednom, ipak, odjeknuti crkvena zvona dobila je nedavno, čini se, epilog. Bogomolja kojoj nisu dali da postoji ostaće u knjigama i sećanju najstarijih meštana ove banje, koja je pre sedam decenija trebalo da podigne svoju crkvu, ali je nije imala sve do pre 45 godina.
Mnogi posetioci nekada popularnog restorana Švajcarija dok su jeli ukusne kolače nisu ni slutili da sede iznad temelja hrama osveštanog na Blagovesti 1943. godine i kripte zatrpane gomilom zemlje.
Priča o porušenoj crkvi bila je gotovo sasvim prekrivena zaboravom sve do pre nekoliko godina kada je na nju u svojoj knjizi „Kovilje – kroz istoriju i sjaj kraljevske banje“ podsetio meštanin Vladimir Vulović. On je na svetlost dana doneo sećanje o hramu za koji je projekat za izgradnju na crkvenom zemljištu urađen pred Drugi svetski rat. Gradnja je tekla po planu i tokom rata, bez ometanja od strane okupatora, ali je posleratna vlast 1948. godine srušila skoro završenu svetinju jer se, navodno, nije uklapala u banjski ambijent.
Ostalo je zapisano i fotografijama ovekovečeno da je hram građen po projektu ruskog arhitekte Androsova, a zasluge za izgradnju, koju su podržavale lokalne vlasti i meštani, pripadaju banjskom parohu Milivoju Isakovu. Ktitori su bili general Ranko Alimpić i njegova supruga Mileva, a crkva je posvećena Svetom Georgiju – Đurđic. Urađena je kripta, u kojoj je trebalo da budu sahranjeni srpski vojnici nastradali u Velikom ratu, i građevina je podignuta šest metara, do pod krov.
Međutim, nova vlast nije želela crkvu u parku, pa je hram porušen, a materijal iz ruševine iskorišćen je prilikom podizanja osnovne škole u obližnjoj Gornjoj Koviljači.
Temelji i kripta su zatrpani, da bi krajem šezdesetih godina prošlog veka na tom uzvišenju bila sagrađena Švajcarija, jedan od objekata u sklopu Hotelsko-turističkog preduzeća (HTP) Banja Koviljača.
Kada je donet Zakon o denacionalizaciji, Crkva je povela postupak da joj se vrate temelji hrama bez 19 ari zemljišta, koliko je imala oko njih. Minulih godina podnošeni su nadležnima zahtevi, molbe, dostavljana brojna dokumentacija, ali bez rezultata. Onda je HTP otišao u stečaj, a sa njim i restoran Švajcarija. Nedavno je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oglasila prodaju Švajcarije, pa su Crkvena opština Banje Koviljače i grupa građana zatražili od Grada Loznice da se omogući nastavak gradnje srušene crkve i urgira kod Privrednog suda u Valjevu i stečajnog upravnika da prodaja bude odložena.
U banjskoj crkvi su razmišljali i da pokušaju da pribave novac za kupovinu restorana, odnosno temelja bogomolje, ali je prodaja obavljena u zakazno vreme i novi vlasnik je ponudio 13 miliona dinara za Švajcariju. Time je, po svemu sudeći, definitivno stavljena tačka na nadu da će porušeni hram ikada biti urađen.
Zvona zazvonila 1975.
Banja Koviljača svoj hram dobila je tek 1975. kada je osveštana Crkva Svetih apostola Petra i Pavla sagrađena na drugoj lokaciji, dalje od banjskog parka. Šta će biti sa mestom gde zemlja pokriva kriptu i temelj hrama za sada se ne zna, ali je, kažu stariji, ono jedino u ovom kraju gde je porušena gotovo završena crkva.
