Na obnovljenim pregovorima sa predstavnicima Beograda, prištinski zvaničnici pokušali su da dobiju nešto što im ne pripada i to im nije pošlo za rukom. Ali, evropski posrednik Miroslav Lajčak sprema „dokument“ zbog kojeg bi nam, ukoliko ga ne potpišemo, ponovo zapretili sankcijama, kaže Milovan Drecun.
Narodni poslanik i bivši predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju objasnio je za Sputnjik koliko je težak i mučan proces pregovaranja sa prištinskim zvaničnicima.
– Kada su se sastali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i takozvani premijer Kosova Avdulah Hoti, albanski predstavnik je u jednom trenutku pokušao da nam proda priču o ratnoj odšteti sve dok mu Vučić nije žestoko odbrusio. Nakon toga, Hoti se žalio Miroslavu Lajčaku da mu Vučić preti ali je ostalo to da nema govora da ćemo nastaviti razgovore o ratnoj odšteti – ilustruje Drecun.
Albanci isključivo žele da se razgovara o tome da Srbija prizna nezavisnost Kosova ili o nekim elementima koji bi, prema Drecunovom mišljenju, mogli da se protumače bar kao posredno priznanje.
Kada se razgovaralo o nestalima, dodaje on, oni su tražili otvaranje policijskih i vojnih arhiva, naša strana je bila spremna na to ali smo tražili reciprocitet. Ali, oni negiraju da imaju arhivu OVK.
– Tek kada je Marko Đurić, u ekspertskim razgovorima, stavio brojna dokumenta sa dokazima na sto, Skender Hiseni je priznao da arhiv zaista postoji ali se već posle pola sata predomislio i opet počeo da negira – kaže Drecun.
Sankcije ako Beograd ne prihvati Lajčakov „dokument“?
Zanimljivo je, smatra on, i Lajčakovo ponašanje na kojeg se u ovim pregovorima najviše oslanja Berlin – on želi da kosovski problem reši ako je moguće do januara. Ubrzava tako što, na primer, uzme pitanje raseljenih i onda na jedan papir napiše pet, šest rečenica u kojima samo konstatuje da bi o tom pitanju strane trebalo nešto da urade bez ikakve obavezujuće odredbe za Prištinu.
– Mislim da on želi da se postigne niz dogovora o ekonomskoj saradnji, slobodnom protoku ljudi i kapitala, raseljenima i nestalima. Nakon toga, on bi da doda po neku rečenicu i da definiše sve na jednom papiru kao sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa. Takav „dokument“ bi bacio na sto uz reči da će nam uslediti sankcije ako ga ne prihvatimo -predviđa Drecun.
Vratiti ceo proces u Ujedinjene nacije
Dugogodišnji diplomata, savetnik delegacije u Rambujeu i ambasador Branko Branković kaže da prištinska strana želi da stvori što više tenzija do 7. septembra kako bi privukli pažnju zapadnih zemalja, a pre svih Sjedinjenih država. Mišljenja je da Evropska unija Srbiji nimalo ne pomaže od kada je preuzela pregovore i da je Lajčak postavljen da uradi određeni posao. On smatra da Srbija treba intenzivno da razmišlja na koji način pregovarački proces iz Brisela da približi UN.
Drecun smatra da EU neće prihvatiti mogućnost da se odrekne posredničke uloge, a mi bismo onda kao strana koja opstruiše pregovore mogli da budemo optuženi za eventualni neuspeh razgovora i ponovo suočeni sa sankcijama.
– Nešto što nije realno, ne treba da pokušavamo da radimo – rekao je on.
Ko je za, a ko protiv razgraničenja?
Kada se govori o eventualnim modelima rešavanja kosovskog pitanja, Nemcima, kaže Drecun, nikako ne odgovara razgraničenje, jer smatraju bi to bila podela između Albanije i Srbije, što bi dovelo do stvaranja velike Albanije koja bi bila pod dominacijom SAD i Turske. On nastavlja da bi razgraničenje bio poraz Angele Merkel koja je lično potpisala priznanje Kosova u ovim takozvanim granicama, a treća stvar jeste da se Nemci pribojavaju da bi pitanje podele Kosova bilo uvučeno u geopolitičko sučeljavanje Rusije i SAD. Nemci strahuju i da bi posle eventualnog rešavanja albanskog nacionalnog pitanja bilo teško odbiti zahtev da se reši i srpsko nacionalno pitanje.
Iskoristiti presedan iz 1945. godine
Branković smatra da oni koji su nas bombardovali sada moraju da nađu izlaz kako to da opravdaju ali da Srbija pred njih treba da izađe sa predlogom o sveobuhvatnom rešenju koje neće podrazumevati priznanje kosovske nezavisnosti.
– Uzmimo na primer 1945. godinu kada su formirane UN, tada je Sovjetski Savez imao tri stolice u toj organizaciji – Belorusiju, Ukrajinu i Rusiju. Zašto mi ne bismo mogli da idemo sledećim putem – da Kosovo ostaje da je u Srbiji ali da Kosovo i Metohija po presedanu iz 1945. dobije stolicu u UN. Unutar KiM bi trebalo napraviti dva kantona pa bi se u UN na svake četiri godine smenjivali albanski i srpski ambasador – predlaže Branković.
Na taj način, objašnjava Branković, Kosmet ostaje deo Srbije, a sve velike sile bi bile zadovoljne, jer je Kosovo dobilo tu stolicu u UN-u.
