Dobra sremska trpeza ne može se zamisliti bez čuvenog kulena, koji je zimi nezamenljiv, a leti uz paradajz jednostavno neodoljiv.
Gurmanski užitak je potpun ukoliko je reč o vrhunskom delikatesu, a upravo takav pravi porodica Todošković iz Kuzmina. Proizvodnjom suhomesnatih specijaliteta bave se duže od šest decenija, pored kvaliteta tu je i iskustvo, a začetnik ove proizvodnje je Milinko Miki Todošković.
Krajem pedesetih godina prošlog veka ovaj vrsni mesar radio je u čuvenom Mitrosu, a onda je 1962. godine otišao u beli svet. Obreo se u Hamburgu i zaposlio u industriji mesa. U Nemačkoj se i oženio i dobio sina Nikolu.
Bogat asortiman
Vredno je učio od najboljih kobasičara, otkrio dosta tajni mesarskog zanata, a nakon trinaest godina provedenih u Nemačkoj vratio se u rodni kraj i usavršio svoj zanat. Još u vreme bivše Jugoslavije Milinko je pobrao nagrade za svoje kulinarske veštine. Najpre se okitio i zlatnom i srebrnom medaljom u Kneževu u Baranji na Kulenijadi. Godine 1995. u Briselu osvojio zlatnu medalju Eureka za inovaciju dugotrajnih proizvoda.
Već sledeće godine Milinko učestvuje na takmičenju u Maroku i to sa goveđim kulenom. Tu se okitio srebrnom medaljom, a iste godine u bugarskoj Varni uzima zlato. Teško je pobrojati sva odličja, ali svakako treba dodati i tri zlatne medalje na Novosadskom sajmu. Milinko je jednom rečju bio apsolutni šampion ovog prestižnog sajma. Ono na šta su Todoškovići veoma ponosni je i Novembarska nagrada mitrovačke opštine, koja je ovu porodicu obradovala 1997. godine.
Ekipa „Vesti“ posetila je Milinkovog jedinca sina Nikolu koji sa porodicom ne prekida tradiciju.
– Moj pokojni otac je bio mesar, vizionar, Ne samo što je pravio najbolji kulen, nego je odlučio i da krene na razna takmičenja i da sa drugima podeli radost zbog pravljenja vrhunskog proizvoda – priča Nikola.
U tome da svoje veštine treba da pokaže svetu Milinka je, kako kaže, naročito podsticao prijatelj, nekadašnji direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes.
Danas se Nikola i njegova supruga Marijana bave proizvodnjom kulena, a u njihovom asortimanu su još domaća kobasica, pikant domaća šunka, suva svinjska pečenica, suvi svinjski vrat, goveđi kulen, domaća slanina i istinski delikates – domaća kobasica sa tartufima.
Tartufi kao „začin“
– Od čistog buta pravimo kulen i kobasicu. Začini su klasični, so, paprika, biber. Veštačkih dodataka nema uopšte, a potrebno je i mnogo ljubavi da bi se napravio vrhunski kulen. Prošle i pretprošle godine smo osvojili pet zlatnih medalja na Novosadskom sajmu – nastavlja priču Nikola,
U jeku proizvodnje Todoškovićima dođe kao pomoć i jedan mesar, inače sve sami rade. U domaću kobasicu stavljaju čak 80 odsto mesa, a svega 20 procenata masnoća, a kulen je 100 posto obrađen but.
– Da se napravi i odimi kulen potrebno je oko 25 dana, još minimum četiri meseca mora da zri. Kulen se posle toga čuva u vakuumu i on zapravo tako zri još oko dva meseca – priča Nikola.
Kobasica sa tartufima, koju proizvodi ova porodica je novina i apsolutni hit. Da započnu proizvodnju tog preukusnog proizvoda, Todoškoviće je podstakao prijatelj iz Beograda Zdravko Marinković, koji se bavi otkupom tartufa.
– Pošto je proputovao ceo svet, uvideo je značaj i popularnost tartufa u gurmanskom svetu. Tako smo krenuli sa proizvodnjom ove luksuzne kobasice – priča Nikola.
Ko je jednom probao kulen porodice Todošković, taj ga dalje preporučuje i uvek se vraća ovom delikatesu.
– Mi nigde ne idemo, nama kupci dolaze na kućni prag. Ima ih odsvuda, iz Bosne i Hercegovine, naši ljudi iz dijaspore kad su u rodnom kraju rado svrate – uključuje se u priču supruga Marijana, stub ove porodične proizvodnje.
I Marijanin stric Smiljan Popović, koji godinama živi i radi u Nemačkoj, pronosi glas o čuvenom kulenu iz Kuzmina među našom dijasporom. Tako se dobar glas o „Preradi mesa Todošković“ daleko čuje.
Ove godine Todoškovići su preradili dve i po do tri tone mesa, što kobasice, što kulena, što pečenice. Radi se isključivo zimi kad je i vreme pravljenja kulena, nema proizvodnje u veštačkim uslovima, a najkvalitetnije svinje kupuju u selu. U proizvodnji pored supruge Marijane, koja je i zvanično vlasnik porodične firme, pomažu i naslednici 18-godišnji Marko i osam godina mlađi Luka. Da će se tradicija nastaviti pokazuje i to što je Marko završio školu za kuvara…
Jagma za delikatesima
Marijana i Nikola Todošković kažu da u Sremu skoro svaka kuća proizvodi kulen. To je tradicija ovog podneblja.
– Ne kaže se uzalud da onaj ko nije probao sremski kulen ne zna šta je delikates – priča Nikola.
Marijana napominje da su zahvalni lokalnoj samoupravi koja im je preko Agencije za ruralni razvoj pomogla mnogo u oblasti marketinga. Sredstva koja su dobili, iskoristili su za izradu dizajna za etikete, nabavku promo materijala i postavljanje velikog reklamnog banera na kući, što je doprinelo većoj vidljivosti njihovih ukusnih proizvoda. Todoškovići su pokrenuli i internet stranicu, što kupcima olakšava da vide gde mogu nabaviti ukusne kobasice.
Vredna Marijana nikad nema mira kad je posao u pitanju. Osim preukusnih mesnih đakonija ona pravi i kvalitetan sir sa tartufima, koji je prava poslastica.
– Volimo da isprobavamo nove stvari koje su ukusne i za nas i za kupce. Mleko nabavljam od najboljih krava ovde u Kuzminu – priča Marijana.
Još dok je svekar Milinko bio živ i dok su mu pomagali, Marijana je upijala sve tajne mesarskog zanata.
– Zimi kad se radi na pripremi kulena, ništa nam nije teško i da rano ustanemo i da omrknemo. Na sreću, i deca nam pomažu. Zaista su vredni. Teško je naći ljude koji bi radili ovaj posao na način na koji mu radimo. Naime, težimo perfekciji, a za to je teško naći radnike koji su voljni da tako predano rade – govori Marijana.
Ona ne krije da su im zimski meseci kad spremaju kobasice posebno dragi, jer je cela porodica zajedno i svi složno rade. Kulen koji nekako s proleća bude spreman za kupce, Todošković brzo i prodaju. Ipak uvek ostave nešto kobasica da imaju za prijatelje koji često navrate u ovo gostoljubivo domaćinstvo.
– Marijana je ta koja je zadužena za štek. Ona uvek negde ostavi kulena i kobasica. Pa uostalom kakva bismo mi bili mesarska kuća da nema kulena u svako doba godine – kaže kroz smeh Nikola.
Nadmetanje u Erdeviku
– Kulenijadu je davne 1996. godine pokrenuo Milinko, u Kuzminu se održala dva puta, potom je premeštena u Sremsku Mitrovicu, a danas se održava u Erdeviku – priča njegov sin Nikola.
Dobra saradnja sa državom
Dobili smo subvencije od pokrajine za novi objekat, tu nam je mnogo pomogao dr Branislav Šojić, koji radi na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Sve radimo po HACCP
-u, svi proizvodi su deklarisani. Imamo i TASQ sertifikat, a na Institutu u Novom Sadu rade se sve potrebne analize. Danas -sutra moguće će biti i izvoziti naše proizvode. Podržava nas i Agencija za ruralni razvoj Sremske Mitrovice – govori Nikola.
Odličje u vreme sankcija
Kada je Milinko 1995. godine dobio zlatnu medalju u Briselu, to je bilo kao kad naši sportisti trijumfuju, pa budu primljeni na najvišem nivou. Tako je i Milinko bio primljen u Saveznu vladu, jer nije mala stvar osvojiti zlatno odličje u vreme najžešćih sankcija.
Veselo za Mratindan
Todoškovići su starosedeoci u Kuzminu, ali kako ističu poreklo vode sa Kosova. U pitomo sremsko selo došli su pre 300 godina. Slave Mratindan, poštuju pravoslavnu tradiciju, a prijatelji na slavi ostaju do kasno u noć.
Vrhunska paprika
Bez obzira na to šta će biti u budućnosti, Todoškovići tvrde da nikada neće odustati od kvaliteta i od svog porodičnog brenda na osnovu koga su dobijali nagrade.
– Kvalitet naših kobasica nam je na prvom mestu. Po tome smo prepoznatljivi i zbog toga ljudi vole naše proizvode, Recimo paprika koju kao začin stavljamo u naš kulen je ekstra kvaliteta. To košta, ali ne želimo da koristimo industrijsku mlevenu papriku od koje se dobija gorušica. To kod nas ne dolazi u obzir – govore uglas Marijana i Nikola Todošković.
