Peru, raj za Jugoslovene

Violinista i kompozitor Ivan Kundičević

 

"Imamo puno milijunera u toj Latinskoj Americi i svi su strašno bogati i snašli se dobro. Ali, svi bi želeli da se vrate i da umru u svojoj zemlji, što ćemo im mi vrlo rado omogućiti!" Citirajući pomenutu anegdotu iz "zlatnog doba" titoizma, akademski muzičar i rođeni Beograđanin Ivan Kundičević odgovara na pitanje gde sebe vidi u budućnosti.

Trudi se i to mu poslednjih godina polazi za rukom, da pola godine provede u Srbiji, a pola u Peruu. Tako mu odgovara i zbog klime. Kada je u Srbiji zima, tamo je leto i obrnuto, a on voli zimu. Da bi u Peruu doživeo sneg, mora da se uputi van Lime i već na 120 kilometara od peruanske prestonice se uzdižu Andi sa preko 4.800 metara nadmorske visine.
 

– To je najviša prevojnica autoputa na svetu. Limljani tamo odvode decu da vide sneg. Ali nema skijanja, velika je nadmorska visina i vazduh je razređen – žali se Ivan jer je ljubitelj skijanja.

Milioneri u tuđini

Kada je pohađao muzičku gimnaziju "Mokranjac" u Beogradu, drugari iz odeljenja bili su mu Ivan Tasovac, sadašnji direktor Beogradske filharmonije, kompozitori Ognjen Bogdanović i Igor Gostuški, a muško društvo je ulepšavala Simonida Stanković, ćerka Milića od Mačve. Sa većinom je u kontaktu, ali ga je pre svega saradnja sa Aleksandrom Serdarom inspirisala da uspostavi kulturni most između Srbije i Perua, pa je poznati pijanista već održao humanitarni koncert za žrtve jednog od čestih zemljotresa u dalekoj latinoameričkoj državi.
 

U glavni grad dalekog Perua violinista iz Beograda stigao je zahvaljujući svom talentu.
 

– Moj prvi kontakt sa Peruom bio je još 1989. kada sam dobio poziv za jedan međunarodni muzički festival. Posle je usledio poziv za majstorski kurs na njihovom državnom konzervatorijumu. Ubrzo su došla ona luda vremena u Jugoslaviji 90-ih, a ja sam dobio interesantnu ponudu da radim kao redovni profesor, a kasnije i kao koncert majstor Državnog simfonijskog orkestra. Tako je počela moja saradnja sa Peruom i, eto, traje već 17 godina.
 

Kao predavač klasične muzike (odsek violina i kamerna muzika) i vlasnik koncertne agencije "Diton" u Limi, Ivan se nije našao među onim dijasporskim "milionerima" o kojima je zborio Broz. A, nije da ih nema. Neki sa prezimenom na "ić" čak pripadaju krugu latinoameričkih milijardera. Uglavnom u sektoru drvne industrije i rudarstva, poput porodice Božović, poreklom iz Crne Gore. Kada bi se zbrojili iseljenici iz svih bivših jugoslovenskih republika bilo bi ih oko 3.000. Iako ne tako brojni, dobro su raspoređeni. Sve te iseljenike starosedeoci doživljaju kao Jugoslovene. Peru je toliko daleko, a istorija sukoba balkanskih naroda tako komplikovana, da potomcima starih Inka problematika raspada SFRJ nije baš najjasnija. Tako se nekako i organizovala dijaspora. Daleko od matice, nije dolivala ulje na večito ustalasane nacionalističke strasti.
 

– Emigracija sa jugoslovenskih prostora u Peruu datira još od 19. veka. Uglavnom su to bili Dalmatinci. Dominantni deo srpske emigracije se doselio posle Drugog svetskog rata. To su politički emigranti koji su iz kampova u Italji odlazili u Južnoafričku Republiku ili u Latinsku Ameriku – podseća Ivan.
 

Dok je Argentina, utočište mnogih nacista, najviše primala visokoobrazovane emigrante, slabo naseljen Peru prihvatao je sve nevoljnike. Iako nema sveže srpske emigracije, neke beogradske firme, poput "Energoprojekta", dobro su se snašle u zemlji lama.
 

– Toliko su jaki da konkurišu poznatim firmama iz SAD, Nemačke i Brazila. Specijalizovali su se za puteve i hidroelektrane, a još dok je Tito bio živ, sklopljen je ugovor za izgradnju čuvenog sistema za navodnjavanje "Ćira-Piura", graditeljskog čuda u blizini granice sa Ekvadorom.

Ambasada pod ključem

Cela priča jugoslovenstva se pokvarila u vreme poslednjih ratova. Ipak, polako se vraća stari ambijent drugovanja ljudi koje povezuje nekadašnja zajednička država. Iz kluba "Dubrovnik", koji je za vreme konflikta pripao Hrvatima, sada ponovo Srbima i Crnogorcima stižu pozivi za zajednička druženja. Radi se o jednoj staroj vili sa bazenom, teniskim igralištem i obaveznim terenom za balote. Imaju i kartaški klub i, sve u svemu, umeju sebi da ugode.
 

– Ima tu zabavne, narodne, pa one stare pop jugoslovenske muzike. To nisu iseljenici kao u zapadnoj Evropi. To je jedna stara garda i ne slušaju Jelenu Karleušu – priča Ivan.
 

Štednja i malobrojna emigracija presudili su da u avgustu prošle godine bude zatvorena ambasada Srbije u Limi. Peru sada pokriva srpsko diplomatsko predstavništvo u Brazilu, a ogromno zdanje u otmenom delu peruanske prestonice zvrji prazno. Dok je ambasada postojala, bilo je i kulturnih manifestacija za srpske iseljenike, poput retrospektive Kusturičinih filmova.
 

Ivan je još malo u rodnom Beogradu, dok ne obavi poslove oko promocije svog novog albuma "New Orient Express". Muzičkog ostvarenja koje se svrsta u tzv. ćill out muziku, mešavinu melodija sa Balkana, orijenta i Latinske Amerike. I, naravno, dok se ne zaželi snega sa Anda.