Agencija Srna tvrdi da ima dokaze da su forenzičari Unmika znali za „žutu kuću“.
Agencija, naime, navodi da je u posedu poverljive prepiske šefa Misije za istrage zločina iz Skoplja i Prištine Emona Smita sa šefom Misije za istrage Patrikom Lopezom Teresom u kojoj Smit, na Teresov zahtev, dostavlja izveštaj o ishodu razgovora koje je imao sa šefom Unmikovog Odeljenja za pravdu Polom Kofijem u vezi sa zločinima na Kosovu i Metohiji, sa posebnim osvrtom na „žutu kuću“.
Jedan od svedoka trgovine organima na Kosovu i Metohiji do detalja je ispričao kako je kao vozač i stražar 1999. i 2000. bio poslat najmanje tri puta u oblast Burela u Albaniji, gde su držani zatočeni Srbi, životne dobi od 25 do 35 godina, svi dovezeni sa područja KiM, koje su prethodno oteli ili zarobili pripadnici terorističke OVK, pa su forenzičari Unmika znali za slučaj „žuta kuća“, navodi Srna.
U izveštaju se navodi da je svedok pod brojem „3“ opisao jedan „izlet“, kada je vozio pretpostavljenog operativca OVK do kuće južno od Burela, gde je nadzirao zakopavanje i premeštanje ljudskih ostataka koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama.
Svedok je iz vozila posmatrao kako je oko 20 ljudskih leševa zakopano na malom groblju na oko kilometar od te kuće. Svedok je identifikovao tog operativca OVK kao Besima Vokšija.
Dalje se navodi da je svedok od pokazanih deset kuća sa različitih lokacija iz Albanije bez dvoumljenja identifikovao „žutu kuću“ kao što su to pre njega uradili ostali svedoci, iako je u međuvremenu „žuta kuća“ prefarbana belom bojom.
U nastavku Smitovog izveštaja navodi se da svedok „N“, vozač, poseduje lično znanje o nekoliko isporuka u Albaniju i da je on precizno naveo koordinate lokacije masovnih grobnica.
Navodi se da se transport na lokaciji pod brojem jedan „masovne grobnice /više njih/“, dogodio oko 2. avgusta 1999. godine. Svedok je ispričao da su tela dovezena iz oblasti Peći na lokaciju u okolini Tropoja, koju je potom opisao.
Prema izvještaju, na lokaciju Kukeš dovožena su tela iz oblasti Suve Reke. Svedok „N“ je video tela umotana u sivu vojničku ćebad. Prema njegovim rečima, uglavnom su bili muškarci, nekoliko žena, a tela su bila posuta „kaporit“ praškom da suzbiju smrad.
Svedok je sa Smitom i njegovim timom dolazio do lokacije i tom prilikom opisao logor koji je prethodno bio lociran na drugoj strani planine u blizini izvora rečice koja teče prema području Kosova i Metohije.
U izveštaju se ističe da su većina zarobljenika u tom logoru, prema rečima svedoka, bili pripadnici MUP Srbije i Vojske Jugoslavije, koji su prethodno držani u selu Žiža na području Kosova i Metohije, a u Albaniju su prebačeni početkom jula te godine.
Svedok je ispričao da mu je izvesni Miliri rekao da su neki prisiljivani da rade do smrti, potom zakopavani u blizini mesta gde je on „izbacivao svoj tovar“. Svedok je naveo da je logor postao neka vrsta pripremne „vazdušne banje“ za one Srbe koji su izabrani da budu „donori organa“.
Smit je pojasnio da su u proveri navoda svedoka o mestu lokacije masovne grobnice dalje nastavili da voze kroz šumu sve dok nisu ugledali izvor.
– Skrenuli smo kamionima desno i nizbrdo nekih 50 metara, gde se nalazilo ogromno slomljeno “tropsko“ drvo, koje je obeležavalo ulaz u šumu. Svedok priča da su ovde zaustavljali vozila i da su odavde nosili srpske leševe niz padinu u šumu. Tamo ih je čekao Enver Cokoli iz obaveštajne službe ŠIK – naveo je Smit.
Prema rečima svedoka, bilo je iskopano 15 velikih jama i ubacivali su po dva leša u jednu jamu.
– Jame-grobnice su bile sakrivene iza oboda šume, ulazeći u šumu od dva do 15 metara duboko, u pravoj liniji – napisao je Smit.
U izveštaju sledi prepiska, do koje je Smit došao, između šefa forenzičara UNMIK Hoze Pabla Baraibara i izvesnog Klinta, koja je označena kao „veoma povjerljiva“.
Baraibar je, kako je naveo, želeo da Klintu ukratko izloži dokaze sakupljene u poslednjih godinu dana, a koji se tiču sudbine nestalih Srba i drugih koji su kidnapovani ili „nestali“ na Kosovu i u Albaniji.
– Kompletna slika o tome šta se precizno desilo tim ljudima, kada i zašto, još nije potpuno uobličena. Ali, imamo više (uglavnom zaštićenog identiteta) svedoka koji su izjavili da su otmičari u bliskim vezama s OVK držali između 50 i 300 ljudi zatočenih na lokacijama u blizini Tropoja i Kukeša (Bićaja) – naveo je Baraibar.
On je dodao da su ti ljudi, uglavnom, bili Srbi sa Kosova i Metohije.
– Prema istim izvorima, neki od zatočenika su bili još živi i zatočeni u Albaniji sve do kraja leta 2000. Ova informacija je bazirana na izjavama ovih svedoka – rekao je Baraibar.
On je naveo da su tri čoveka (nižerangirani pripadnici OVK) potvrdili učešće u transportu Srba sa Kosova i Metohije u Albaniju, u najmanje šest različitih prilika, počevši od juna 1999, a dva svedoka su takođe prebacivala manje grupe zarobljenika sa lokacija u severnoj Albaniji u napuštene kuće u blizini Burela, u centralnoj Albaniji.
Drugi svedok, opisan takođe kao „običan vojnik OVK“, prijavio je da je video zatočene Srbe na lokaciji u blizini Tropoja, u leto 1999. godine.
Drugi „obični operativac OVK“ opisao je Srbe zatočene u selu na kosovskoj strani granice na putu za Tropoje. On je izjavio da je po njegovom povratku u to selo u septembru 1999. godine, većina tih Srba bila prebačena u Albaniju.
Jedan kosovski Albanac koji je bio zatočen u bazi OVK u Kukešu, izjavio je da je tamo video tri srpska civila koja su potom prebačena u Burel, gde je postojao albanski zatvor opremljen medicinskom klinikom.
– Taj zatvor je korišćen kao komanda OVK i indikativno je da je bliski saradnik Hašima Tačija lekar Šaip Mulja imao “kancelariju“ na toj lokaciji – naveo je Baraibar.
Prema njegovim rečima, u vreme kada su Srbima nasilno odstranjivani unutrašnji organi na ovom području boravio je i australijski hirurg Kreg Jurišević koji se oružjem borio na strani OVK i „koji se hvalio u australijskim medijima da je ranjenim Srbima prekraćivao muke metkom iz vatrenog oružja – veoma čudne i podudarajuće okolnosti“.
– Jedan bivši viši oficir OVK takođe nam je potvrdio postojanje ilegalnih zatvora u severnoj i centralnoj Albaniji – dodao je Baraibar.
On je napisao da su tri svedoka koja su učestvovala u transportu zarobljenih Srba sa Kosova i Metohije u Albaniju izjavila da su dobila čudno naređenje, da ne smeju da povrede zarobljenike, naročito ne abdomen ili torzo oružjem ili bilo kakvim čvrstim predmetima.
Dvojica svedoka su izjavila da su po isporuci Srba u zarobljeničke logore, oni (Srbi) pregledani da li imaju modrice, da bi se ustanovilo da nisu fizički maltretirani.
– Srbi koji su odvođeni živi u Albaniju većinom su bili muškarci civili starosti između 25 i 50 godina – naveo je Baraibar.
Prema njegovim rečima, tri svedoka su opisala dva albanska doktora, čija imena je dostavio, koja su bila prisutna u ilegalnim zatvorima u severnoj i centralnoj Albaniji.
– Dva svedoka su navela da su oni i najmanje još jedan doktor Arapin pregledali zarobljenike i ostalima izdavali naređenja. Svedoci takođe izjavljuju da su doktori vršili medicinska testiranja na zarobljenicima, ali kažu da nisu lično prisustvovali tim radnjama. Dva svedoka su nam potvrdila da su nad zarobljenicima rađena ultrazvučna medicinska ispitivanja – pojasnio je Baraibar.
Dva svedoka, dvojica od tri pratioca na transportu zarobljenih Srba, opisala su vožnju zarobljenika iz ilegalnog zatvora kod Kukeša (Bićaj) do druge lokacije u Burelu. Oni su detaljno opisali kuću gde su zatočenici odvođeni.
– Treći svedok, viši oficir OVK nam je dao skoro identičan opis te kuće. Jedan od pratilaca, koga ću ovde nazvati “M“ nas je naveo precizno da nađemo tu kuću, koja se potpuno uklapala u ovaj opis. Tada smo fotografisali inkriminisanu kuću i pokazali drugom svedoku “A“ zajedno sa deset drugih sličnih kuća – dodao je Baraibar.
On je napisao da je svedok „A“ identifikovao inkriminisanu kuću, kao lokaciju gde je vršio isporuke zarobljenih Srba krajem leta 1999, pa sve do kraja leta 2000. godine.
– “M“ i “A“, koje smo sreli putem različitih izvora, i ne poznaju jedan drugog, izjavili su da je inkriminisana kuća kod Burela bila opremljena medicinskom opremom, koja je korišćena za vađenje organa iz tela zatočenih Srba. “M“ je izjavio i da mu je to potvrđeno i od drugih koji su bili na toj lokaciji, dok nam je “A“ opisao glavnu prostoriju u kući i snažan “bolnički“ miris, za koji veruje da je bio anestetik – istakao je Baraibar.
Prema njegovim rečima, treći svedok, bivši viši oficir OVK opisao je kako je ta improvizovana klinika, korišćenjem medicinske opreme ukradene iz bolnica i klinika sa Kosova i Metohije, uspostavljena u centralnoj Albaniji, da bi se potom koristila za vađenje organa iz tela zatočenih Srba.
Tri svedoka su navela da su ljudski organi voženi na aeorodrom Rinas kod Tirane, oko dva sata vožnje od inkriminisane kuće, i potom avionom u Istanbul.
Ti svedoci su takođe potvrdili da su ljudski ostaci zakopavani iza kuće i na još nekoliko lokacija u blizini.
– Svi naši svedoci su izjavili da su ovu “operaciju“ organizovali srednje rangirani i viši funkcioneri OVK. Ipak, svega nekoliko svedoka usudilo se da imenuju te funkcionere koji su bili prisutni kada su zarobljenici sakupljani na Kosovu – napisao je Baraibar.
Prema njegovim rečima, jedno od imena koje se pojavilo je bio Ismet Tara iz Orahovca.
Tri svedoka su potvrdila da su videla medicinska dokumenta sa zdravstvenim detaljima nekoliko zarobljenika. Jedan svedok, viši oficir OVK, potvrdio je da su ti dokumenti bili ključni u „trgovini organima“ i da su korišćeni da bi se usklađivali „donori“ sa klijentima-pacijentima van zemlje.
„Tri svedoka su opisala kako su leševi Srba prebacivani sa Kosova i Metohije u Albaniju, da bi se sakrili dokazi o ubijanju civila. Jedan od tih svedoka je lično učestvovao u tim radnjama“, navodi se u Smitovom izvještaju koji se u ovom delu završava tekstom „Kraj šifrovane poruke“.
