Teško bolesni Miloš Jovanović, ratnik sa Košara, bar za neko vreme neće ostati bez svetla i u mraku, a ni bez brašna, ulja, šećera i drugih namirnica. Za to se pobrinuo naš čitalac i dobrotvor Đukan Bogavac iz Obrenovca, koji je, čim je pročitao apel u „Vestima“, siromašnom Milošu poslao pomoć od 25.000 dinara.
Zajedno sa majkom Rosom, obolelom od karcinoma, i sestrom Marinom, koja takođe ima zdravstvene probleme. Miloš živi u zabitom selu Troštice, kod Novog Pazara, gde su mu 20 godina nakon povratka sa Kosova dobri ljudi, mahom njegovi saborci i naši čitaoci, sagradili i opremili kuću površine 50 kvadrata.
Skromna socijala
Mada se više ne smrzava, ne gladuje i ima gde da se okupa i pogleda televizor, Miloš i dalje živi teško, iako je, zbog strahota koje je preživeo na Košarama, oboleo od hormonalnih, metaboličkih i psihičkih bolesti i postao totalni invalid, još nije uspeo da dobije invalidsku penziju, povremeno prima socijalu od 100 evra kojom ne može ni da se prehrani, a kamoli da plati struju i kupi lekove.
Najpre idem da platim svetlo, jer mi je iz elektrodistribucije već zaprećeno da će mi zbog nagomilanog duga odseći struju. Ta opasnost uvek nam visi nad glavom. Hvala velikom čoveku Đukanu Bogavcu, rodom iz okoline Berana u Crnoj Gori, pritekao nam je u pomoć kad nam je najteže i najpotrebnije i lično nas je čuo i podržao, želimo mu dobro zdravlje, bog neka ga čuva i nagradi njegovu humanost i dobrotu – priča Miloš i naglašava da će kratko vreme biti spokojan, jer stižu novi računi za struju koje neće moći da plati.
– I socijala mi je pod znakom pitanja, za koji dan ponovo idem na nekakvu komisiju, a zahtev za invalidsku penziju mi je odbijen, valjda zato što sam još na nogama i što se ipak krećem, da li treba da padnem u postelju pa da mi država konačno pomogne, zbog bolesti sam se, sa 80 kilograma, ugojio na 160, nemoćan sam da bilo šta radim i sebe izdržavam – priča Miloš i ističe da je sa Kosova došao kao golobradi mladić, da zbog sirotinje dugo nije mogao da se leči, da 18 godina nije imao zdravstvenu knjižicu i da je, često se pozajmljujući, svaki lek morao da kupi.
Tek nakon što su me pre pet godina posetile „Vesti“, a potom i humanitarac Hido Muratović, Srbija i dijaspora čuli su za moju muku, omogućeni su mi pregledi na VMA, dobio sam zdravstveno osiguranje, a dobri ljudi i moji saborci sagradili su nam kuću u kojoj sada živimo, bolje nam je nego ranije, samo je zdravlje nepovratno izgubljeno – žali se Miloš i veli da od države ne traži i ne očekuje mnogo.
Život kakav zaslužuje
– Valjda sam zaslužio makar i najminimalniju penziju i život bez straha i stresa, svaka pretnja isključenjem struje, koju trošim samo za tri sijalice, bojler, televizor i veš-mašinu, i svaka nestašica najosnovnijih namirnica za mene je novo uzbuđenje i novi atak na ionako totalno narušeno zdravlje – kaže Miloš.
On se zahvaljuje svim ljudima dobre volje koji su mu pomogli i pomažu.
Sve nade i dalje polažem u moje saborce, koji ne mogu mnogo da mi pomognu, humanitarca Hida Muratovića, koji mi je upravo doneo novu obuću i odeću, i dobrotvore iz dijaspore, kojima se i ovom prilikom zahvaljujem za sve što su učinili za mene i moju porodicu – poručuje ovaj hrabri i skromni mladić sa padina Golije.
Sanja poginule drugove
Miloš ima teške noćne more, sanja bitke u kojima je učestvovao, napade neprijatelja, bombardovanje položaja, poginule drugove i zapomaganje ranjenih. Često pada u ozbiljne psihičke krize i budi se mokar i potpuno iscrpljen, kad ostane bez skupih lekova stanje mu se odmah pogoršava.
Stalno lečenje
Tek nakon 18 godina patnje i neizvesnosti Miloš je primljen na VMA gde je dobio prave dijagnoze i gde su mu prepisani najbolji lekovi. Pre četiri godine Vojska je poslala mašine da mu probiju i naspu put do sela, ali su zbog kvara odmah povučene, tek prošle godine put do Troštica probili su i nasuli novopazarski putari.
