Teška sudbina Milana Rabrenovića (19) iz Priličkog Kiseljaka kod Ivanjice, obolelog od autizma, kao i muke njegove porodice da mu omoguće operaciju tetiva obe potkolenice, dirnule su u srce naše dobre čitaoce s dva kraja sveta, što smo već zabeležili.
Međutim, tek kada su se u akciju uključili i dobri sugrađani Rabrenovići, mogli su da odahnu, jer je prikupljeno dovoljno novca za operaciju.
Još jedna pobeda
– Uspeli smo da prikupimo novac za operaciju našeg Mikija, što je veliki uspeh. Miki je tako podvrgnut operaciji, 8. marta, na klinici Bel medik. Obe noge su mu bile u gipsu šest nedelja, posle čega je imao još jednu operaciju. Nosio je gips mesec i po dana. Bilo je teško, pošto je posle operacije Miki odbijao da jede, ali uspeli smo da savladamo i ovo najteže životno iskušenje. Miki je sve hrabro podneo, junački sve izdržava, sve samo da stane na noge i ponovo krene u šetnju… Iznenadio nas je, prava je duša. Ovom prilikom želim da zahvalim mnogima koji su nam pomogli. Našim dragim zemljacima iz celog sveta, fondaciji Budi human, svešteniku Siniši Nikitoviću, i svima koji su nam pružali podršku sve ovo vreme. Želim da poručim, neka dragi Bog nagradi svako njihovo dobro, jer bez svih tih divnih i humanih ljudi ne bismo uspeli! – poručila je majka Danijela Rabrenović.
Saznanje da je neko mislio na njihovog sina, razumeo situaciju i neprilike u kojima su od Milanove treće godine Rabrenovići veoma cene.
– Istina je da bez podrške humanih ljudi nismo imali nikakvu šansu da obezbedimo Mikiju operaciju koja je postala neizbežna. Uprkos velikoj požrtvovanosti i pokušavanju pune dve godine da izbegnemo operaciju tetiva obe potkolenice. Rezultati su, nažalost, bili takvi da mora na operaciju, jer je Miki počeo da se krivi i u leđima – podsetila je majka Danijela, dodavši:
– Kao što znate, Miki je dete s autizmom, potrebni su mu posebni uslovi i nega. Operacija u državnoj klinici za nas nije bila opcija, jer može ostati samo jedan roditelj uz njega, a to je bilo neizvodljivo, jer on ima 19 godina i teško ga je savladati. U državnim klinikama se ostaje i do 10 dana nakon operacije, što on ne bi izdržao, jer to ne možemo da mu objasnimo. Raspitali smo se šta je najbezbolnije za njega, jer ne sme da ima nikakav stres i predložili su nam privatnu kliniku u Beogradu. Operacija je koštala skoro 4.000 evra, o čemu smo mi mogli samo da sanjamo. Zato našoj radosti nema kraja što smo uspeli uz pomoć dobrih ljudi da mu omogućimo taj hirurški zahvat.
Uskoro u šetnji
Milan Rabrenović sve do skoro hodao je s povijenim kolenima u velikim bolovima i zbog toga je nešto hitno moralo da se preduzme.
– To je bilo mučenje i gledati, a kamoli tako hodati. Koliko god da smo fizikalnom terapijom to pokušali da saniramo, nije dalo rezultata – rekla je Danijela i dodala:
– Nakon što se oporavi od operacija Miki će konačno imati šansu da ispravi hod, krene ponovo u šetnju i bude srećan. Deci sa autizmom je najlepše u šetnji, a moj Miki to dugo nije mogao. Bilo nam je teško da molimo za pomoć, ali bilo je još teže gledati dete kako hoda povijenih kolena. Podići Mikija na noge, dati mu novu šansu, to je naša najveća želja i ona je sada, zahvaljujući neverovatnoj humanosti, na putu da se ostvari!
Na rehabilitaciji
– Trenutno smo na banjskom lečenju i rehabilitaciji od tri nedelje. I to je omogućeno kroz Fondaciju Budi human i pregršt dobrih ljudi, a Mikiju je neophodno. Oporavak kod dece sa posebnim potrebama je uvek duži, a rehabilitacija neophodna. Posebno jer Miki još nije stao na noge, nema snage. Mora da ojača da bi i to bilo moguće u narednih mesec dana. Svi jedva čekamo taj dan – iskreno će majka Danijela.
Neprestana borba za Mikijev osmeh
– Prve dve godine Milanovog života bile su najveća radost za nas. Njegov osmeh, sreća u plavim okicama, najtopliji zagrljaj koji bi otopio i najhladnije srce. Ubrzo je sve to nestalo, pogled, zagrljaji. Više ga nisam poznavala. Počeli smo da živimo drugi život, po njegovim pravilima. Milanovo stanje je takvo da moramo biti danonoćno uz njega. Borba za Milana traje od njegove sedme godine. Punih 12 godina. Lečenje aminokiselinama, razne terapije, rehabilitacije, dva odlaska u Beč, na terapije matičnim ćelijama, suplementi, vitamini… Sve to mnogo košta i ne bismo izdržali da nije bilo humanih ljudi iz dijaspore, naših ljudi koji te uvek iznenade kad najmanje očekuješ. Kao sada, naši dobrotvori, kojima se od srca zahvaljujem i želim sve najbolje! Hvala u ime naše porodice, u Mikijevo ime – kazala je Danijela Rabrenović.
