Nikola Petronijević iz zabitog sela Joše na Goliji ovih dana je krenuo u školu. Do sela Šaronje i natrag kući svakodnevno će morati da prepešači po 14 kilomtara. Dok je vreme lepo, kaže, pešačenje neće biti problem, a kad krenu kiše, hladnoća i veliki snegovi svaki odlazak do Osnovne škole „Stefan Nemanja“ u Šaronjama podno planine biće prava avantura.
Kako smo već pisali, Nikola živi u trošnoj brvnari sa bolesnim ocem Milovanom, majka mu je umrla pre sedam meseci, baba i stric, koji su takođe bili deo porodice, pre godinu dana. Iako ima samo 14 godina, ovaj dečak prinuđen je da muze kravu, mesi hleb i bolesnom ocu pomaže u branju pečuraka, kleke, šipurka, drena i drugih šumskih plodova.
Kuća će biti topla
Da u hladnim zimskim danima Nikoli i njegovom ocu kuća bude topla, da brzo ispeku hleb i skuvaju mleko, a Nikola zna i sir da pravi, puno će pomoći šporet vredan 250 evra, koji su ovih dana dobili od naših čitalaca Bahra i Zuka Curića iz Nemačke. Puno će im značiti i mobilni telefon Samsung koji im je iz Beča poslao Emir Muratović, a koji će Nikoli omogućiti da se ocu javi tokom putovanja do škole. Još 100 evra Petronijevići su dobili od naše čitateljke Dragane Milanović iz Francuske.
– Baš smo se obradovali. Šporet koji smo imali bio je star 25 godina i nagoreo sa svih strana, slabo je pekao i grejao, a i nagutali smo se dima. Novi šporet će i te kako poboljšati naš život. Hvala do neba donatorima, bog neka ih čuva i sreća prati na svakom koraku – kaže Milovan i naglašava da će evre koje je dobio potrošiti za regulisanje duga za struju.
– Presrećan sam zbog mobilnog telefona koji mi je iz Austrije poslao Emir Muratović. Osim što ću uvek moći da se javim tati, a on da zna gde sam, valjaće mi i za školu, jer ću moći, kad za to budemo imali novca, da se priključim na internet. Hvala puno dobrotvoru iz Beča, hvala „Vestima“ i svim drugim dobrim ljudima koji su nam pritekli u pomoć. Potrudiću se da uprkos napornom pešačenju budem dobar đak – dodaje Nikola i naglašava da je od jedne naše čitateljke dobio i loptu koju će moći da ubacuje u svoj improvizovani koš (probušena kofa) koju je obesio na drvetu ispred kuće.
Sanja kupatilo
Kao i drugi koji se još kupaju u limenom koritu, i Nikola bi voleo da jednog dana ima bolju kuću i kupatilo u kome bi mogao da se posle napornog pešačenja lepo istušira i okupa. Ističe da često sanja keramičke pločice i kadu punu tople vode.
– Kupatilo je za nas još samo pusta želja, sada nam je najvažnije da ne gladujemo, da se što bolje spremimo za zimu, da na krovu promenimo crepove koji prokišnjavaju, da bar malo utoplimo kuću i da se kao ranijih godina ne smrzavamo. Mada se još nismo dobro pipremili za mrazeve i snegove, nadamo se da će nam zima koja dolazi biti mnogo lakša i da će nam kad god zapadnemo u nevolje dobri ljudi, kao ovog leta, priteći u pomoć – uveren je ovaj đak pešak sa Golije.
Neispunjeno obećanje
Kada je Nikoli umrla majka on je sa ocem otišao u novopazarski Centar za socijalni rad da traži bar neku, makar i najmanju pomoć.
– Jedna službenica nas je pitala: „Da li se do vaše kuće može sa štiklama?“ Rekli smo joj da ne može, ali da će mo joj mi, ako dođe, od asfalta do našeg doma obezbediti čizme. Uprkos obećanju, nisu došli, niti smo im se mi više obraćali – priča Milovan.
Puste želje
Mada vole svoje zabito selo, Milovan i Nikola kažu da u Jošu nemaju nikakvu perspektivu i da bi rado sišli u Deževsku dolinu gde je klima bolja i gde su škola i grad blizu.
– To je moguće samo ako nam neko pomogne da kupimo plac i sazidamo manju kućicu, zasad je to samo želja koja je teško ostvariva – priča sa setom Nikola.
