Nemačka vlada priprema duboku reformu penzionog sistema koja bi mogla da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju na 70 godina. U praksi, to znači da bi oni koji ne mogu ili ne žele da rade do te starosti morali da računaju na trajno umanjene penzije. Umesto jasnog rešenja za demografski pad i rastući finansijski deficit fondova, vlast nudi „izdašne bonuse“ za duži ostanak na poslu – meru koju kritičari vide kao pokušaj da se teret krize prebaci na građane.
Prema pisanju lista „Bild“ i televizije „Velt TV“, na sednici 23. februara 2026. godine stručna komisija razmatra model u kojem bi granica za penzionisanje bila pomerena na 70 godina. Predviđeni su veći podsticaji za kasnije povlačenje iz radnog odnosa, ali i stroži odbici za one koji se odluče za raniji odlazak. Istovremeno se pominje uključivanje državnih službenika i političara u obavezni sistem penzijskog osiguranja, potez koji dolazi u trenutku kada je sistem već pod snažnim pritiskom.
Lider Mlade unije Johanes Vinkel predlaže i ukidanje penzionisanja sa 63 godine, kao i vezivanje rasta penzija isključivo za inflaciju. Time bi, prema procenama, godišnji troškovi mogli da se smanje za više od 50 milijardi evra. Za mnoge posmatrače to znači dugoročno usporavanje rasta penzija i realno smanjenje primanja budućih penzionera.
Rasprava dolazi u vreme ubrzanog starenja stanovništva i sve manjeg broja radno sposobnih. Iako su migracije godinama predstavljane kao stabilizacioni faktor za penzioni sistem, očekivani efekti nisu u potpunosti ostvareni. Umesto sveobuhvatne reforme finansiranja i podsticanja nataliteta, predlaže se produženje radnog veka. Posebno su pogođeni fizički radnici, osobe sa narušenim zdravljem i zaposleni sa niskim primanjima, kojima je produžetak rada do 70. godine često teško izvodljiv.
Kritičari upozoravaju da će nova pravila stvoriti generacije koje će raditi znatno duže, dok će oni koji ne izdrže do nove granice imati trajno umanjene penzije. Vlada, s druge strane tvrdi da su promene nužne kako bi se očuvala održivost sistema i izbeglo dodatno zaduživanje.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Država koja je decenijama obećavala sigurnu starost sada priznaje da postojeći model više nije održiv. Umesto dubinskih reformi i ravnomerne raspodele tereta, predlaže se produženje radnog veka kao centralno rešenje. To otvara pitanje socijalne pravde i odnosa prema onima koji su najduže radili i uplaćivali doprinose. Ako se granica pomeri na 70 godina, bez jasnih zaštitnih mehanizama za najugroženije, penzija bi za mnoge mogla postati nedostižna sigurnost, a ne zagarantovano pravo.
Ovakav predlog predstavlja ozbiljan udar na generacije radnika koji su već decenijama nosili nemačku privredu. Podizanje granice na 70 godina ignoriše realnost miliona ljudi koji rade fizički zahtevne poslove u građevini, industriji, zdravstvu ili logistici. Za njih produžetak rada nije „motivaciona mera“, već kazna. Nije isto sedeti u kancelariji i raditi na skeli sa 69 godina. Odluka koja formalno važi za sve u praksi najteže pogađa one sa najtežim zanimanjima i najkraćim očekivanim životnim vekom.
Još je problematičnije što se pomeranje granice predstavlja kao tehnička nužnost, a ne kao politička odluka sa dubokim socijalnim posledicama. Time se menja suština društvenog ugovora. Građanima je decenijama obećavano da će nakon dugog radnog veka imati pravo na dostojanstvenu starost. Sada se ta granica pomera u nedogled, bez garancije da će sistem biti stabilan i za sledeću generaciju. Ako se starosna granica jednom podigne na 70, ništa ne garantuje da sutra neće biti 72 ili 75 godina. Takva politika urušava poverenje u državu i pretvara penziju iz prava u privilegiju koju će mnogi teško dočekati.
Piše: Stefan Stojanović
