Već smo pisali da je ovaj čovek dobrog srca posredstvom naše Redakcije poslao 500 dolara, namenivši ih za četiri porodice, od kojih je 100 dolara namenio upravo malom Vukašinu i time ga obradovao.
Do skromnog doma njegove porodice dolazi se preko planinskog sela Barelić, 20-ak kilometra udaljenog od Vranja, gde smo se ponovo susreli kako bi mu uručili dar dobročinitelja iz daleka. Vukašin je, u međuvremenu, završio peti razred osnovne škole vrlo dobrim uspehom. Mogao bi i više da postigne, da ga bolest i brige ne muče.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Milan, njegov otac, nizak, ali čvrstog stasa, brzog hoda, živahnih pokreta, bori se svakog dana da na planini prehrani njih šestoro: trojicu sinova, suprugu, majku i sebe.
– Hvala tom divnom čoveku, koji nas se uvek seti. Hvala mu u ime našeg Vuleta, neka mu Bog stostruko vrati! Neka blagoslovi njegov dom i donese svu sreću ovog sveta. I ovaj dar nam je dobrodošao za odlazak u Niš na redovne preglede, to nas najviše košta i predstavlja problem. Svaki dinar nam mnogo znači. Svesni smo da je danas svima teško, zato neka Bog vrati dobrim svima, koji makar i pomisle na njega i požele mu dobro zdravlje u mislima. On se trenutno oseća bolje, što i nas ohrabruje. Završio je peti razred, pa će sada moći da se prepusti bezbrižnim dečjim igrama – kaže Milan.
Dodaje da će narednih dana otići i do Vranja, da bi Vukašinu kupio malo kolačića, onih koje on sme da jede. Isto tako da na pijaci kupi nešto od letnje odeće:
– Vule je u poslednje vreme dosta porastao. Omalela mu je skoro sva garderoba, a nama milo. Do skoro je bio nekako sav usukan, žgoljav. Bolest ga muči, kao i sve nas, ali šta ćemo. Takva mu je sudbina. Sam sebi daje insulin četiri puta u toku dana. Mi smo uvek u poslu. Na planini mora da se što više radi i ugrabi svaka prilika za zaradu, kako bi zimi bili mirni. Stariji sinovi i ja smo stalno u potrazi za nekim poslom. Ne biramo, samo da ga ima.
Kao i svaki brižni otac, često noćima ne može da spava, pitajući se kako Vukašinu može da mu olakša i pomogne da prevaziđe to što će doživotno morati da bude pod terapijom. Srce ih sve boli kad vide da njihov najmlađi sin i brat odluta u mislima, pošto ga muči to što nije kao i sva ostala deca.
– Znamo da se ne boji kako će živeti sa tim ubuduće, ali iz očiju mu se vidi briga i neka pritajena tuga. Odgovaramo mu da nije jedini, da bude strpljiv, da će i on dočekati brojne radosti koje život pruža. Valjda će biti bolje, mora, drugačije ne možemo da razmišljamo – zaključuje Milan Spasić.
Škola prioritetPored Vukašina, Milan Spasić sa suprugom Violetom ima i sinove Nikolu (14) i Nenada (13). – Nikola je završio osmi razred i upisaće neki od smerova u Tehničkoj školi u Vranju. Putovaće svakog dana. To će svakako biti dodatni troškovi za nas, ali neću dozvoliti da nam deca ne završe srednju školu. Njega čeka učenje, a kad se vrati kući i posao u nadnici. Tako nam je pisano, mora se – tvrdi Milan. |
