Brinuo je tada Zeno najviše o svojoj deci: Melihi (12), Melidi (10), Salihi (8), Rijadu (6) i ostareloj majci Zineti (70), koje on i supruga Mirzeta (30) noću "čuvaju", da ne stradaju u ruševinama straćare stare više od stotinu godina. Srećom, zima je bila blaga, snega u ovom kraju skoro da nije ni bilo, pa je dom Mustafića nekako izdržao sve do ovih dana.
– Još boravimo u dotrajaloj kući. Deca u njoj spavaju, ručaju i pišu domaće zadatke, opasno je, ali – šta da radimo? Dok ne sazidamo novu kuću nema nam druge. Ili da boravimo u staroj ili pod šatorom – priča Zeno.
Strahovanje im je svima dojadilo. Zato je i odlučio da proda dve poslednje krave koje je imao i započne novi dom koji će biti siguran i u kome će posle mnogo godina moći mirno da zaspi.
– Teška srca sam se rastao od krava, ali morao sam. Sledeću zimu prosto ne smemo da dočekamo u kući koja samo što se nije srušila. Svi bismo izginuli – rekao je ovaj teško bolesni siromašak.
U međuvremenu, sam je izlio temelje i coklu. U pomoć su mu ovih dana pritekli i dobri ljudi poreklom iz ovog kraja, koji žive i rade u Nemačkoj, Švajcarskoj i Luksemburgu. Pomažu i komšije, koje dolaze na mobu i daju skromne priloge u građevinskom materijalu.
– Iz Nemaške sam dobio ukupno 950 evra. Sabit Avdović poslao mi je 500 evra, braća Omerović 300 evra, porodica Kurbašević 100 i porodica Hodović 50 evra. Braća Adis i Admir Ljajić iz Luksemburga pomogli su me sa 100 evra, a od Fahra Huremovića iz Švajcarske dobio sam prilog od 50 franaka – ushićeno će Zeno.
Naglašava da će prikupljenim novcem stići do prve ploče, ali da neće imati dovoljno za samu ploču i nastavak radova.
– Kad se kuća gradi, kažu, i Bog pomaže. Mislili smo da od temelja nećemo moći dalje, ali svevišnji nas je pogledao. Prvo se javio Sabit Avdović, pa braća Omerović, zatim porodica Kurbašević i ostali humani ljudi koji su nam pomogli. Mi im se nikada ne možemo odužiti, ali Alah sve vidi i nagrađuje dobra dela. Njima će podariti sve najbolje. Dobro će im se, sigurna sam, dobrim vratiti – ističe Mirzeta Mustafić.
Njen suprug je jedno vreme radio kao komunalac (perač ulica) u Novom Pazaru. Zeno, nažalost, nije dočekao penziju, pošto je bez posla ostao iz zdravstvenih razloga. Samim tim, cela porodica se našla na cedilu.
– Nadamo se da će se javiti još neko od dobrih ljudi i da pružiti nam finansijsku podršku, samo da nekako stignemo do krova. Ako nam se posreći, pre zime uselili bismo se bar u jednu sobu. Unapred se zahvaljujemo svima i želimo im svaku sreću i dobro zdravlje – kaže starica Zineta Mustafić i nada se da neće otići na "onaj svet" pre nego njeni unučići budu pod sigurnim krovom.
U školu samo do četvrtog razredaZenova i Mirzetina najstarija ćerka, 12-godišnja Meliha, iako je pre dve godine završila četvrti razred osnovne škole u Vrbasiću, nije nastavila školovanje u Lukarima. Pre svega zbog toga što njeni roditelji nisu mogli to da joj omoguće, iako je bila odličan đak. Ista sudbina čeka Melidu, koja završava četvrti razred, potom i Salihu i Rijada. – Kako da decu šaljem u školu kad ne mogu da im obezbedim knjige, garderobu i platim prevoz? Žalosno je, ali tako je – jada se Zeno. |
