Svake godine, nakon praznika Rođenja Hristovog, kada se neprimetno vraćamo u ritam svakodnevice, dešava se nešto što možemo razumeti ili ne, hvaliti ili kuditi, napadati ili braniti, ali prema tom događaju ne možemo ostati ravnodušni. Uprkos oštroj januarskoj zimi narod je okupljen na obali, gde sveštenik blagosilja ledenu vodu spuštajući drveni krst u nju. Uz molitvu i miris tamjana, grupa hrabrih ljudi skače u olovnosivu, ledenu reku, prkoseći mrazu i vetru. Kroz prskanje vode i oblake pare, oni jure ka Krstu, pretvarajući zimsku hladnoću u poprište vere i čiste ljudske snage.
Šta je stvarni izvor ove nezaustavljive vere i prkosa zimi? Koju duboku istinu nam otkriva sam naziv praznika – Bogojavljenje, i kako se ta istina prepliće kroz vekovnu teologiju, moćne simbole, veličanstvene liturgijske činove i bogata narodna predanja koja ga prate?
Praznikom Bogojavljenja slavimo ključni trenutak hrišćanstva – Krštenje Isusa Hrista u reci Jordan. Međutim, dubina i značaj ovog praznika leže u njegovom imenu, jer Bogojavljenje (grčki Teofanija) doslovno znači „pojavljivanje Boga“. I zaista, tog dana na obalama Jordana, čovečanstvu se prvi put na jasan i vidljiv način otkrila tajna Svete Trojice.
Dok je Sin Božiji, Isus Hristos, stajao u vodi primajući krštenje od Jovana Krstitelja, nad Njim se otvorilo nebo. Sa visina se začuo glas samoga Oca, koji je svedočio: „Ovo je Sin Moj ljubljeni, koji je po Mojoj volji.“ Istovremeno, Duh Sveti sišao je u vidu goluba, vidljiv ljudskim očima, lebdeći nad Isusom. To nije bilo tajanstveno javljanje kroz simbole i nagoveštaje, kao u starozavetnim vremenima, već puna i jasna objava Boga – Oca, Sina i Svetoga Duha – u jedinstvu.
Zbog toga Bogojavljenje nije samo sećanje na prošli događaj, već nosi duboku simboliku koja prožima i današnjicu. Voda Jordana, u kojoj je Gospod kršten, nije ostala samo obična reka – postala je iskonski simbol očišćenja, obnove duhovnog života i posvećenja cele tvorevine. Upravo tu posvećenu moć Hristovog ulaska u Jordan Crkva obnavlja svake godine kroz Veliko osvećenje vode, jedan od najsvečanijih liturgijskih činova. Tada blagoslovena bogojavljenska voda, poznata kao agijazma, postaje ne samo podsećanje na veliko čudo, već i opipljiv izraz Božijeg prisustva i blagoslova, izlivenog na čitavu tvorevinu i na svakog vernika, nudeći pročišćenje duše i tela i nadu u novi početak.
Snaga bogojavljenske vode, međutim, ne ostaje samo u okvirima liturgije. Ona se duboko prepliće sa ukorenjenim narodnim verovanjima i običajima. Njena najpoznatija, gotovo čudotvorna osobina, jeste da se ne kvari – čak i kada se čuva godinama, ostaje sveža i bistra. Zato je vernici sa pobožnošću nose svojim domovima, pažljivo je čuvaju i piju za zdravlje duše i tela, za blagoslov i pročišćenje. Mnogi se umivaju njome verujući u njenu isceliteljsku moć. Pored toga, Bogojavljenje je vreme kada se po starom predanju, otvara nebo u ponoć, pa se iskreno zaželjene želje ostvaruju. Ova čudotvorna svojstva bogojavljenske vode čine je važnim elementom kako crkvenog, tako i narodnog praznovanja, dajući joj status dragocenog darodavca blagoslova i nade.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Bogojavljenje je praznik koji nas iz godine u godinu, iznova podseća na javljanje Boga u svetu i na silu vode koja pročišćava i obnavlja. Njegova suština se prožima kroz duboke teološke istine, snažnu simboliku, veličanstvene liturgijske obrede i bogata narodna predanja. Bilo da svedočimo smelim skokovima u ledenu reku ili pobožno čuvamo blagoslovenu agijazmu, Bogojavljenje nas poziva na duhovno pročišćenje i novi početak, nepresušni izvor vere i nade za svakog čoveka.
Piše: Petar Nikolajev
