Nemačka, nekada simbol stabilnosti i privredne moći, sada beleži rekordni broj nezaposlenih rukovodilaca – 2025. godine taj broj dostigao je najviši nivo ikada. Kompanije nemilosrdno seku cele rukovodeće slojeve, ukidaju pozicije šefova odeljenja, direktora oblasti i generalnih direktora, sve u ime „uštede troškova“ i „ubrzanja procesa“. Umesto da stvaraju nova radna mesta, veliki koncerni masovno bacaju na ulicu ljude koji su decenijama gradili njihovu uspešnost, a to je jasan znak dubokog sistemskog sloma.
Ovo nije samo statistika. To je posledica decenija politike koja je žrtvovala domaću privredu zarad globalnih lanaca snabdevanja, jeftine radne snage iz inostranstva i beskrajnih zelenih eksperimenata. Dok su rukovodioci nekada bili ponos nemačkog ,,Mittelstanda“ (nemački izraz koji označava kičmu nemačke privrede), danas su postali višak, lako zamenljivi, lako otpušteni, lako zaboravljeni. Kompanije biraju najjeftiniji put – smanjivanje broja ljudi na vrhu, umesto da se suoče sa pravim problemima, padom produktivnosti, gubitkom konkurentnosti i demografskom krizom.
Realnost je surova, hiljade iskusnih menadžera, koji su gradili karijere po 20–30 godina, sada traže posao u zemlji gde mladi više ne žele da preuzimaju odgovornost, a stariji suviše koštaju. Restrukturiranja se predstavljaju kao „modernizacija“, ali u stvari su samo panični pokušaj da se prikrije kako nemačka privreda gubi dah. Potcenjivanje rizika od otkaza postalo je opasna navika, oni koji su mislili da su „neophodni“ sada su prvi na udaru.
Veliki nemački koncerni, od automobilske industrije do hemijskih giganta, već godinama najavljuju talase otpuštanja. Dok se na papiru hvali „digitalna transformacija“, u praksi se dešava klasično smanjivanje troškova na račun ljudi. Iskusni rukovodioci, koji poznaju svaki šraf u mašini, zamenjuju se jeftinijim konsultantima ili jednostavno ukidaju njihove pozicije. Gubitak znanja, pad kvaliteta, haos u lancima odlučivanja i sve veća nesigurnost na svim nivoima.
Posebno je zabrinjavajuće što se ovo dešava u zemlji koja je decenijama bila sinonim za „dugoročnost“ i „porodične vrednosti“ u biznisu. Sada se vidi koliko je ta slika bila krhka. Kada sistem počne da jede sopstvene kadrove na najvišim pozicijama, to nije znak efikasnosti, to je znak panike. Panike pred kineskom konkurencijom, pred energetskom krizom, pred inflacijom i pred činjenicom da nemačka privreda više ne može da drži korak sa svetom koji se promenio brže nego što su Berlin i Frankfurt očekivali.
Vlada umesto da uvedu mere za očuvanje radnih mesta i podršku domaćoj industriji, oni nastavljaju da guraju iste politike koje su dovele do ovog sloma – više regulacija, više poreza, više zelenih nameta, više uvoza jeftine radne snage. Rezultat je predvidiv – oni koji su najviše doprineli uspehu sada su prvi žrtve tog istog sistema.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priča o nemačkoj kao večnoj stabilnosti upravo se raspada pred očima sveta. Kada sistem počne da jede sopstvenu elitu, to nije znak snage, to je znak da je sve već izgubljeno. Oni koji su se godinama rugali drugima sada gledaju kako njihovi sopstveni rukovodioci završavaju na birou za nezaposlene.
Piše: Stefan Stojanović
