Malo je srpskih pesama koje nose u sebi miris baruta i zvuk puščanog plotuna kao četnička „Srpska mi truba zatrubi“, poznatija po refrenu „Sprem’te se, sprem’te, četnici“. Ova ratnička himna nije nastala u kafani uz rakiju, već 1907. godine u selu Drenovo kod Kumanova, usred krvavog okršaja srpskih četa sa bugarskom bandom vojvode Stevana Dimitrova (Stevana Neda).
Nakon pobedonosne bitke, mladi četnik Dragiša M. Stojadinović zapisao je stihove koje je čuo u jurišu, povike starešina, komande, imena saboraca. U pesmi se pominju stvarni junaci tog dana, vojvoda Vojislav Tankosić, Jastrebac, Jovan Babunski, Gligor Sokolović, Vojvoda Veleški. Zato ona nije književnost, već živi izveštaj sa bojišta, stenogram jedne pobede.
Ova pesma je više od pesme, ona je svedočanstvo jedne generacije koja je golim životom branila srpski živalj u Makedoniji od bugarskih i arnautskih zulumćara. Dok su velike sile delile karte na Balkanu, običan srpski seljak i učitelj uzimali su pušku i išli preko granice da brane svoj narod. I dok su pevali „Sprem’te se, sprem’te“, nisu mislili na paradu, već na smrt ili slobodu.
Danas, kada se ta pesma čuje na utakmicama, saborima i protestima, ona nosi isti onaj naboj iz 1907. jer nije samo melodija, to je glas predaka koji nas podseća da se sloboda ne dobija na poklon, već se osvaja puškom i pesmom.
Pogled redakcije portala Vesti Online
U vreme kada nam neki „evropski prijatelji“ prebacuju „nacionalizam“ čim čuju „Sprem’te se, sprem’te“, mi se sećamo da je ta pesma rođena u borbi za srpsku decu u Makedoniji, ne u nekom kafanskom zanosu. Ona je dokaz da srpski narod nikada nije čekao da mu neko drugi reši problem, uzimao je sudbinu u svoje ruke. I dok god se ta pesma peva, znači da taj duh još živi.
Piše: Stefan Stojanović
