Austrougarski arheolog Milan Truhelka, školovan u Beču i Zagrebu, ostavio je dubok trag u raspravama o srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima u Bosni, Hercegovini i Krajini. Iako je nastupao kao naučnik, njegovi radovi nastajali su u duhu politike Habzburške monarhije, koja je na Balkanu tražila oslonac u tezi o „hrvatskoj Bosni“. Zato je u srpskim krstačama video „hrvatske kamene spomenike“, a natpise na starim mramorovima proglašavao „hrvatskim pismom Pripča“, bez uverljivih dokaza. Na ove falsifikate ovih dana ponovo podsećaju i „Večernje novosti“, pišući o habzburškom atentatu na srpska groblja i crkve.
Savremeni istraživači, među kojima je arheolog Borivoje Komar, ukazuju da se na terenu jasno vidi nešto sasvim drugo: dominantni su pravoslavni simboli, tipični srpski krstovi i formule koje nedvosmisleno svedoče o pravoslavnoj, srpskoj sredini. Sličan zaključak iznosi i dr Gordan Janković, pozivajući se na nalaze manastirskih lonaca sa urezanim krstovima iz XIII i XIV veka, pronađenih u Bosanskoj Krajini. Ti tragovi pokazuju duboko ukorenjeno prisustvo srpskog naroda mnogo pre austrougarske okupacije i kasnijih političkih konstruktora istorije.
Uprkos tome, Truhelkina matrica i danas oživljava u delu hrvatske istoriografije i političkih krugova, pa svaki stećak i svaki natpis postaju meta novih „prevođenja“ i preimenovanja. Umesto tihog poštovanja mrtvih, godinama gledamo kako se nad njihovim grobovima vodi borba za prisvajanje nasleđa, kao da će promena natpisa na kamenu izbrisati ono što je zaista bilo.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Verujemo da istorija nije alat za dnevnopolitičke potrebe. Srpski mramori i krstače ne smeju da budu tuđi rekviziti u propagandnim predstavama. Ko danas pokušava da od srpskih spomenika napravi nečije „nasleđe“, samo pokazuje sopstveni strah od istine. Naš je zadatak da to zabeležimo, mirno, uporno i jasno, jer kamen može da ćuti vekovima, ali mi ne smemo.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
