Naša zemlja na začelju Evrope po broju transplantacija (2): Dobrota u genima

Za Srbe u rasejanju doniranje organa je najviši stepen humanosti, koju smo, ističu, kao narod dosad više puta dokazali. Neki od njih već su i postali vlasnici donorskih kartica.

– Naš srpski narod je poznat po humanosti koja počinje time da u životu pomažemo ljudima iz svog okruženja. To mogu biti akcije prikupljanja novca, pomoć deci i starima, dobrovoljno davanje krvi… Za mene je odluka o donaciji organa najviši oblik humanosti. U mojoj porodici se govori o tome i mi smo jednoglasno odlučni da u svakom trenutku želimo da naši organi spasu nečiji život. Pomisao da moje srce, i kada me nema, može da produži život nekome, istovremeno predstavlja nastavak života i za mene. Ja kažem DA za doniranje organa – kaže za „Vesti“ Snežana Nef iz Bubikona.

Ona napominje i da bi o tome svako trebalo da odluči samostalno, ne zaboravljajući, pritom, šta znači biti human.

– Odlukom da želim da budem donor živim sa verom da će i meni možda neko pomoći ako mi pomoć bude potrebna – rekla je Snežana.

Slično misli i njena sugrađanka Monika Rajlić iz Sent Galena.

– Moje lično mišljenje je da je to velika stvar. Smrt dobija neki drugačiji smisao kad znaš da ćeš spasiti nečiji život… Možda neki mladi život.

Da bi svi trebalo da razmislimo o tome poručuje i Katarina Bošnjaković iz Ciriha.

– Posedovanjem donorske kartice, posle vašeg života vi spasavate neki drugi. Lično posedujem donorsku karticu i za života bih donirala organ, recimo bubreg, kako bih spasla nekome život. Imala sam slučaj u porodici kada je moj otac imao problema sa bubregom, ali se na žalost nisu poklopile sve smernice i nisam mogla da mu pomognem, ali bih to svakako uradila za nekoga iz porodice kome bi trebalo – kaže Katarina Bošnjaković iz Ciriha.

Komentarišući stanje u Srbiji sa donorima Simo Nenadić, penzionisni nastavnik Jugoslovenske dopunske škole i prevodilac iz Getingena u Nemačkoj, ističe da se u toj zemlji, po onome što vidi iz medija, radi veoma ozbiljno na obezbeđivanju organa za presađivanje.

– Sklon sam da razumem svačija razmišljanja i rezone, ali u krajnjem slučaju nalazim da je doniranje organa, iznad svega, human i moralan čin, bez kojeg bi nepotrebno umiralo mnogo više ljudi – ocenjuje Nenadić i poziva se na statistiku:

– Ako poverujemo statistici, i u obzir uzmemo da od 100 presađenih jetri, posle jedne godine još živi 70 ljudi, a kod presađenih bubrega 90, onda vidimo koliko smo života spasli i porodica usrećili. U lekare treba imati poverenje, jer nijedan od njih neće rizikovati život zdravog čoveka, za pokušaj spasavanja bolesnog. Zamislite koliko ljudi, i to mladih, strada u saobraćajnim nesrećama, a sa sobom u grob odnesu i zdrave organe sa kojima bi mogli mnogi životi da se spasu. Propagandu treba pojačati upravo među mladima. U školama za vozače bi trebalo održavati i predavanja na tu temu i na kraju, posle ispita, ponuditi im i ispravu o spremnosti da organ doniraju – smatra Nenadić.

Uroš Milenović iz Frankfurta priznaje da do sada nije razmišljao mnogo na temu da bude davalac organa dok je živ.

– Mislim na bubreg i slično, ali kada bih bio u situaciji da je nekom ko je meni blizak to potrebno, verujem da bih to učinio. Sigurno bih i zaveštao organe posle smrti, da se daju onima kojima su potrebni. Tu mislim na srce, bubreg, pluća i jetru. To nije samo gest humanosti nego se radi o životima drugih i trebalo bi svi, ili bar oni koji mogu, to da urade. Ima toliko dece kojima je potreban neki organ da bi dalje živela. Za sada nisam zvanično davalac organa, jer nisam znao da mogu da se prijavim kao donor. Do sada u mojoj okolini nisam imao nekog donora i ja ću verovatno da budem prvi. Verovatno ću nekom prilikom, kada odem u Srbiju, da se prijavim kao donor – istakao je Uroš Milenović iz Frankfurta u Nemačkoj.

Ljubav prema bližnjem

Penzioner Mile Grubešić, žitelj Pariza, priznaje da je zatečen pitanjem, ali i momentalno odgovara:

– To je humani gest. Uvek sam, kad je moguće, za doniranje organa, jer to znači poboljšanje kvaliteta ili produžavanje nečijeg života. Moglo bi se reći da je to nastavak u kojem se dve osobe spajaju u jednu. Istina, lično ne znam nikoga ko je nekome donirao organ, ali mislim i da se dobročinstvo zaveštanja organa „ne udara na sva zvona“.

Pandemija pomrsila konce

Pandemija je i u Austriji pomrsila konce kad je reč o transplantaciji organa. U ovoj zemlji je u 2020. izvršeno 672 transplantacije organa, sedam odsto manje nego godinu ranije, kada je ih je bilo 720, pokazuje izveštaj „Gesundhajt Austrija“. Manji broj ovih zahvata prouzrokovala je pandemija Kovid 19, i pogodila je pre svega presađivanje bubrega i srca.

– Transplantacije bubrega i pankreasa su od 12. marta privremeno obustavljene, a kod ostalih organa je odlučivano na osnovu posebne analize svakog slučaja – piše u izveštaju.

Tokom drugog talasa, na jesen, sproveden je proces prilagođavanja, ali je broj donora i transplantacija pao na nizak nivo. Međutim, i pored toga, Austrija je po broju donora i transplantacija među najboljima. Prošle godine je upisano 4.088 donora organa na listu, koja postoji od 1995. godine i broji ukupno 53.483 donora.

– Smatram da treba biti human i razmisliti šta će se desiti posle smrti, a to je da svojim organima možemo pomoći drugima da prežive. Zbog toga sam se odavno upisala u listu donora. Kada umrem želela bih da pomognem drugima, jer meni tada ti organi neće više biti potrebni. Glupo bi bilo da mogu nekome da spasem život a da to bude nemoguće, jer nisam donor. Možda bi trebalo izmeniti zakon kako bi svako bio automatski donor. Ne razumem strah od toga. Protiv takvog zakona mogli bi biti samo egoisti – ističe Marija Bošnjaković iz Beča.

Njena sugrađanka Nataša Vuković, kazala je za „Vesti“ da se još nije bavila tom temom.

– Nisam razmišljala šta posle smrti može i treba da se desi sa mojim organima. Još nemam nikakav stav o tome. Nemam ni u svom okruženju osobe kojima je bio potreban organ, pa se s tim problemom nisam suočila – iskreno će ona.

Istorijat

Istorija presađivanje organa i tkiva seže u daleku prošlost. Moderna transplantacija počinje krajem 18. veka, a njena istorija u Srbiji seže na početak 20. veka, tačnije do 1926. godine. Prvo presađivanje bubrega u Jugoslaviji urađeno je 1970. u Ljubljani, a tri godine kasnije i u Beogradu. U Švajcarskoj je prva transplantacija bubrega izvršena 1963. godine, a srca 1969.

Sutra – Naša zemlja na začelju Evrope po broju transplantacija (3): Novi bubreg mi produžio život