“Ne igrajte se s Rusima, jer ako pređete Putinove crvene linije…”

Rusija neće dopustiti stvaranje Antirusije na teritoriji Ukrajine, i pretvaranje ruskog naroda u građane drugog reda, naglasio je ruski predsednik upozoravajući i Ukrajinu i Zapad da ne prelaze tu „crvenu liniju“, da se ne igraju – inače će videti s kim imaju posla.

Bila je to reakcija na predlog ukrajinskog predsednika Zelenskog da se u Ukrajini neki narodi proglase autohtonim, a drugi ostanu narodi drugog reda.

Ako se ti planovi ostvare, u Ukrajini za desetak godina neće ostati ništa rusko, pa ni ruskog duha. I to tamo gde je nekad bila Kijevska Rusija, tamo gde se nalazi drevni ruski manastir Kijevsko-Pečorska lavra koju je osnovao Jaroslav Mudri u 11. veku, jedan od najpoštovanijih kneževa drevne Rusije i gde leže mošti legendarnog ruskog viteza Ilje Muromca. Neće biti ni traga ni od čega ruskog ni u Kijevu koji je po volji kneza Olega, 882. godine, nazvan „majkom svih ruskih gradova“.

Brisanje istorije

Predsednik Zelenski, koji verovatno ne čita istorijske spise i ne želi da se vraća toliko u istoriju, odlučio je ovih dana da sve to zbriše jednim aktom kojim je deo naroda nazvao autohtonim, a sve ostale – nepostojećim. Naravno da Rusi pripadaju onoj drugoj kategoriji.

Zanimljivo je ovde videti koje narode Zelenski smatra autohtonim – pored Ukrajinaca, to su krimski Tatari, Karaimi i Krimljani. To su upravo oni narodi koji, od momenta vraćanja Krima matičnoj zemlji, žive u Rusiji. Pri tome je zaboravio i Poljake, i Mađare…
Nema ni Belorusa, ni Moldavaca, Rumuna, ni Jermena, ni Grka… Nema čak ni Jevreja, iako je sam Zelenski Jevrejin, pa se zato Putin pita – kako se on oseća u koži naroda druge kategorije.

Putin se pita kojim će se metodama služiti vlast da odredi ko je pravi Ukrajinac, a ko nije, podsećajući na nacističke metode kojima se utvrđivalo ko je pravi arijevac.

Projekat ovog zakona predviđa da se prava autohtonih naroda ne smeju narušavati. Da li to znači da prava onih drugih ne postoje? Kako su oni zaštićeni?

Antitrusija – idealno mesto za NATO rakete

I ne pominje Putin „Antirusiju“ slučajno – od 2014. godine kada su državnim prevratom na vlast došle prozapadne partije, vodi se neverovatna kampanja protiv Rusije koja nikako ne daje očekivane rezultate.

I zato se vodi dvostruka borba – s jedne strane uvođenje sankcija koje bi trebalo ekonomski da oslabe Rusiju, a s druge, postepeno približavanje NATO-a ruskim granicama. Ukrajina je zato vrlo zgodna, jer ukoliko bi na njenu teritoriji mogle da se postave rakete usmerene na Rusiju, vreme njihovog leta bi bilo daleko kraće nego ako lete iz, recimo, Amerike. A zna se da se svaka modernizacija atomskog oružja radi upravo da se skrati vreme leta tog takozvanog prvog udara. Atomska bomba je sama po sebi dovoljno strašna i imaju je obe države. U prednosti nije ona koja ima više atomskih bombi ili raketa nego ona čija raketa može brže da doleti do cilja.

A Antirusija je idealno mesto za postavljanje NATO raketa. Tim pre što je Zelenski pre samo nekoliko dana izjavio da mu je Bajden obećao daće ući u NATO. Kasnije je to morao da demantuje, ali tema nije nova. O tome se već dugo razgovara.

I mada formalno Ukrajina ne odgovara standardima ove vojne formacije, to ne mora mnogo da znači, jer je Alijansa mnogo puta kršila svoja pravila ako je to moglo naneti štetu Rusiji. Sve zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta primljene su u NATO „preko reda“, tj – mimo pravila. Amerika ih je modernizovala, nekada svojim, nekad njihovim sredstvima, ali ih danas koristi onako kako joj odgovara.

Američke rakete na ruskim granicama

Putin je ovih dana podsetio kako se lako Amerika dogovorila sa Poljskom i Rumunijom da se na njihovoj teritoriji razmeste rakete američke PRO. Uprkos Putinovom upozorenju da će mesta sa koga se lansiraju rakete biti prva na udaru ruskih raketa kad odgovaraju.

Poznato je da se sa lansirnih rampi planiranih da lansiraju odbrambeno oružje mogu uz male izmene lansirati udarni kompleksi, koji stižu do Moskve za 15 minuta. Ako bi se nalazili u Ukrajini, stigli bi za 7 minuta.

Situacija je slična Karipskoj krizi 1962. godine, kada su Amerikanci i Sovjeti postavili svoje rakete tako da vrlo lako mogu jedna drugu da unište. Svet je bio na ivici rata, ali je bilo dovoljno pameti da obe strane odustanu.

Adekvatan odgovor na američku PRO u Evropi bilo bi postavljanje ruskih raketa na južnoj granici Kanade ili severnoj granici Meksika.

To bi za SAD bile crvene linije, kao što su za Rusiju granice Ukrajine sa evropskim državama. I Rusija sigurno nikad neće dozvoliti da se one pređu.

Danas je situacija gotovo dramatična – prisustvo NATO brodova u Crnom moru je gotovo stalno, vojne aktivnosti oko ruskih ranica ne prestaju, a iza njih uvek ostaje oružje koje poklanjaju zemljama na čijoj teritoriji vežbaju. Broj vojnih vežbi na granicama Rusije je jedan i po put veći ove nego prošle godine, a dužina njihovog trajanja duplo veća. Povećava se broj letova strateških bombardera, špijunskih aviona…

Kako je nastala Ukrajina

Zato ruski predsednik Putin jasno upozorava Zelenskog, ali i njegove zapadne sponzore, da crvene linije koje je Rusija postavila, ne prelazi. Usput podseća i na to kako je i kad nastala ukrajinska državnost.

– To je tvorevina sovjetskog perioda. Boljševici su organizujući Sovjetski Savez stvorili, između ostalog, savezne republike i Ukrajinu“. Putin podseća i da su se „ljudi koji su oduvek živeli na tim teritorijama, a to su, ako se izražavamo današnjim jezikom, tri oblasti, dakle ti ljudi su se smatrali i nazivali sebe Rusima i pravoslavnima“.

To je verifikovano i 1654. odlukom Prerejeslavska rade koja je potvrdila status tih teritorija u okviru Rusije.

Lenjinovo čedo

Pre boljševičke revolucije Ukrajine nije bilo. Sedamnaesta godina isprovocirala je razne grupe – i boljševike i nacionaliste i esere i anarhiste da stvore svoje „ukrajine“, različite kvazidržave, koje su trajale koliko i pečurke posle kiše. Jedina se održala Ukrajinska Socijalistička Sovjetska republika stvorena 1919, s Harkovom kao glavnim gradom. Ona je i postala jedna od država osnivača SSSR-a prilikom potpisivanja saveznog dogovora 1922. godine.

Istorijska Rusija se na taj način smanjila za teritoriju Sovjetske Ukrajine, a Lenjin je postao osnivač prve ukrajinske države. I još ju je bogato obdario dodavši joj 12 gubernija s gradovima koje su osnivali ruski carevi. Tada je počela da se vodi politika „ukrajinizacije“ stanovništva, kako bi se republika spasla od separatizma.

Leonid Kučma, bivši predsednik samostalne Ukrajine, u svojoj knjizi „Ukrajina nije Rusija“ piše: „Ma kako se mi odnosili prema onome što se događalo dvadesetih godina, moramo priznati – da nije u to vreme bila sprovedena ukrajinizacija škole, naše današnje nezavisnosti najverovatnije ne bi bilo.

Brojne ukrajinske škole, kroz koje su prošle desetine miliona ljudi, postale su, kako je pokazalo vreme, najvažniji i neuništivi element ukrajinske samobitnosti u Ukrajini…

Lenjinovu politiku prema Ukrajini sledio je i Staljin. Republika je nastavila da raste – 1939. Istočna Galicija umesto Poljske postaje ukrajinska. Sledeće godine Staljin će joj dodati Severnu bukovinu i južni deo Besarabije, kao i deo Odeske oblasti, a 1945. i Zakarpatje. Šlag će na tortu dodati Hruščov poklonivši Krim 1954. godine.

Početak kraja

U tim granicama Ukrajina je postojala sve do obojene revolucije 2014. godine, kada je počeo proces raspada. Izgubila je Krim, a gotovo istovremeno su otkazali poslušnost i građani Donjecka…

Čak i ako se izuzmu građani s tih teritorija, danas u Ukrajini žive milioni ljudi, Rusa koji su autohtoni narod, koji nisu niotkud došli, a koji su dovedeni u situaciji da bez prava na sopstveni jezik i kulturu, u državi kojoj bi najpravednije ime bilo „Antirusija“.