Čak 61 osoba poginula za 45 dana, slede izmene zakona do kraja godine

Kaznena politika mora da se menja, materijalna nije urodila plodom, za Srbina najveća kazna da ne može da vozi automobil – kaže profesor Saobraćajnog fakulteta Milan Vujanić

Čak 61 osoba je izgubila život u saobraćajnim nesrećama za 45 dana ove godine u Srbiji.

Kada je u pitanju kaznena politika zbog saobraćajnih prekršaja u Srbiji ona naša stara „Srbina samo po džepu“, ne vredi.

Dokaz za to je da je za 45 dana ove godine na našim putevima poginula 61 osoba, pojačane kontrole ne posustaju, ali ni bahati i vozači u alkoholisanom stanju, zbog čega se radi na izmenama Zakona o bezbednosti u saobraćaju koji bi trebalo da bude gotov do kraja ove godine.

S tim u vezi, penzionisani profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, Milan Vujanić, rekao je da je za naš narod veća kazna da ne vozi automobil nego da plati novčanu kaznu, te da će se za takve stavove i zalagati na komisijama koje rade na izmenama ovog Zakona.

Ispostavlja se, kako je izjavio Aleksandar Radenković iz Uprave saobraćajne policije, da opsežne kontrole i akcije njegovih kolega nisu dovoljne da se ovakvim vozačima stane na put.

Dokaz za to su i prethodnih nekoliko dana kada su nam putevi odneli mnoge mlade živote.

Samo uoči Dana zaljubljenih, 13 stravičnih saobraćajki na srpskim putevima je bilo za manje od 48 sati u kojima je poginulo 9 osoba.

S obzirom na sve to, kako je istakao, očigledno je da je potrebno da se menja kaznena politika.

– Kada je reč o kaznenoj politici, očigledno je da postoji potreba da se nešto menja. Mi smo menjali kaznenu politiku, podsetiću 2018. godine, kada je drastično pooštrena kaznena politika za one najteže prekršaje, na kraju i za nasilničku vožnju po tim izmenama sleduje kazna od 30 do 60 dana, a proširen je pojam nasilničke vožnje. Nažalost, mi smo imali tokom jučerašnjeg dana dva slučaja nasilničke vožnje – ženu koja je vozila kroz Beograd 196 kilometara na čas, državljanin BiH koji je vozio kod Jagodine na auto-putu 247,6 kilometara na čas – kaže Radenković i dalje objašnjava:

– U oba slučaja kazne po presudama Prekršajnih sudova su ispod zakonskog minimuma, tako da na taj način očigledno neće biti postignuta svrha kažnjavanja, pa je na Radnoj grupi, koja će doneti Zakon o bezbednosti saobraćaja do kraja godine, da nađe neka nova rešenja koja će dati na duži vremenski period neki rezultat.

Milan Vujanić, profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, koji učestvuje u komisijama na izradi izmena Zakona, kaže za Telegraf.rs da će se zalagati da se oni koji greše u vožnji kažnjavaju zabranom upravljanja. Jer, kako je rekao, Srbin će pre dati 100 evra nego ne upravljati vozilom mesec dana, što, na primer, u Americi nije slučaj.

– Tu je stvar vrlo jasna. Kada nekog kažnjavamo moramo da ispunimo bar 3 uslova. Mora prvo da bude represija, da vozača boli i da mu vrlo smeta kada ga kazni. Drugo, to mora da bude i preventivno, da mu ne padne na pamet više da to radi, i treće, moraju i drugi koji su to videli da prihvate da tako ne treba da se radi. Dakle, i edukativno, i represivno, i preventivno – kaže prof. Vujanić.

Kada je kazna materijalna, kako navodi profesor, ona mora da pogađa na isti način i bogate i siromašne, i lepe i ružne.

– A, ako vi stavite kaznu 100.000 dinara, neko ko ima platu 250.000 će je otplatiti od jedne plate, a onom jadničku koji ima 30.000 ili 50.000 dinara platu, uzmete dve zarade. Da li su kažnjeni isto? Pa, nisu. Zbog toga smo 2009. godine nakon devet godina rada doneli Zakon na kome smo to konceptualno promenili, pa smo rekli kazniću te ja na 3 načina, da boli svakog – parama, zabranom upravljanja i poenima. Onaj ko stalno greši ostaće i bez dozvole. Suština koju smo tada uradili jeste da izbegnemo tu neravnopravost materijalnog statusa, jer nekome te pare ne znače mnogo a nekome baš utiču na životni standard – objašnjava sagovornik.

On ističe da je najbitnije da kazna odgovara mentalitetu naroda.

– U Americi ako kažete da je kazna 100 dolara ili mesec dana da nema upravljanja, Amerikanac će vam dati dozvolu a ne 100 dolara. A ako u Srbiji kažete 100 evra ili mesec dana zabrane, svi će da vam dati 100 evra. Niko neće pristati da ne vozi mesec dana. U Srbiji je vožnja nešto što je najvažnije. One koji greše u vožnji treba kažnjavati zabranom upravljanja. Zamislte da nije kazna za parkiranje 10.000 nego jedan dan da auto stoji u garaži i da se plati ta garaža, koliko bi to smetalo narodu. Kazna treba da bude takva da onom koji čini prekršaj ne pada na pamet da to radi, jer mu ne odgovara kazna a ne zato što je ona drakonska – mišljenja je prof. Vujanić.

Na konstataciju da iz svega prozilazi da ona „Srbina samo džepu udri“, ne važi, ističe da je on upravo protiv toga.

– Na primer, kazna za bezobzirnu vožnju. Imali smo dve visoke kazne – jedna je ako vozite zaustavnom trakom auto-puta a druga je ako prekoračite brzinu za više od 80 kilometara na sat. Kazna za prekoračenje za više od 80 kilometara na sat je od 100.000 do 120.000 dinara, 14 kaznenih poena i zabrana upravljanja najmanje 8 meseci. Opasna kazna, ali opasno i delo. Ova dama što je vozila 190 ona će biti kažnjena, ako se bude smatralo i bezobzirnom vožnjom mogu joj zabraniti, pa će morati ponovo da polaže, još ako je imala još neke poene pa prešla 18, onda se gubi upravljanje… Između treba da prođe 90 dana, pa da ide na kurs ponovo, pa tek posle može na vožnju. E, to maltretiranje niko ne želi. Nikome ne bi palo na pamet da dođe u takvu situaciju.

– Šta da kažete čoveku koji vozi 245 kilometara na sat. Zabranite mu da upravlja, a kada mu ponovo dozvolite nakon svih peripetija, pitanje je da li će to da uradi opet. To je jedan aspekt, a drugi, mnogo važniji koji ne spominjemo u pričama – šta vi mislite, da li on ugrožava sebe ili druge? On to nije mislio greška je što ne misle da je to opasno i po njih i po druge. Baš ga briga šta je propisano. Da bismo te stvari otklonili, prvo moramo ljudima kroz sredstva javnog informisanja da ukažemo šta je i zašto je nešto opasno, i kako da se ponašamo da ne bi ni sebe a ni druge stavili u opasnost, odnosno šta mogu biti posledice takve vožnje – kaže profesor i dodaje da koliko god je bezbedan neki auto, predviđen za velike brzine, bio „ferari“, „maserati“, da ako sa 245 kilometara na sat udari u neki podvožnjak, nadvožnjak, most, da ne može da preživi:

– Ne može ostati živ. Da li je on toga svestan? Misle neće da se kocka sa životom. Nema govora. Nisu građani svesni te opasnosti i zato rizikuju, to je prva stvar, a drugo, naš zadatak je da ih ubedimo da je to opasno i da im napravimo takve kazne koje njima nisu prihvatljive, a to je da im zabranjujemo upravljanje.

Jedino zabrana upravljanja nije prihvatljiva kazna vozačima

U tom smislu će se, kaže profesor, i zalagati na komisijama da se promeni kaznena politika.

– Ima još dva neka pristupa, ja ću da ih kažem, mada ovde kod nas mi kažu da pravno nije nemoguće. U Americi i Kanadi ima dva pristupa – trajno oduzimanje vozila ili trajna zabrana polaganja. Može jedno ili drugo. Trajno oduzimanje vozila sa uništenjem i bez. U Americi, ako ste vozili u alkoholisanom stanju i zabranjeno vam je upravljanje a nađu vas ponovo da upravljate u alkoholisanom stanju, kažu vam: „Izađite iz auta, uzmite lične stvari“, ne možete ni rezervni točak. To nije lična stvar. Automobil uzmu i prodaju na licitaciji, a pare idu u Fond za bezbednost. Kanadski štos je da ste vi prisutni, oni stave auto u presu, naprave kocku 1 puta 1 od njega, i kažu: „Ovo je vaša kocka, možete je odneti kući“.

– Zamislte sada da neko od vašeg ljubimca koji može da ide 250 na sat, nekog „ferarija“, „bentlija“, u vašem prisustvu pravi kocku od njega. Da li bi on sledećeg ferarija isto tako vozio, a drugo, šta bi drugi mislili. Više mi se sviđa američki pristup da se prodaju a novac ide u fond, ali je ovaj drugi mnogi upečatljiviji. Suština je da vozač bude povređen jer on voli svog ljubimca – objašnjava prof. Vujanić.

Za kraj ističe da kazna mora da bude neprihvatljiva, da vozač ne čini prekršaj:

– Komisije su već počele sa radom, očekujem da u ovoj godini donesemo te izmene. Podizanje svesti je važnije jer je to preventiva, da se ovakve stvari ne dešavaju, a za one koje ni na taj način ne možemo da ubedimo onda treba menjati kaznenu politiku u odnosu na prethodnu u okviru koje se smatralo ćemo parama da rešimo problem.