Berlin slavi. Google najavljuje milijarde, nove data-centre u Frankfurtu, Minhenu i Berlinu, a političari poziraju uz parole o „AI made in Germany“. Lepo zvuči. Ali iza slika sa potpisivanja krije se prikrivena istina, data-centar nije fabrika. Ne proizvodi robu, ne otvara lance dobavljača, a posle gradnje ostaje tek šaka visokokvalifikovanih poslova. Kapital i kontrola ostaju kod američke korporacije. Nemačkoj ostaju beton i računi.
Struja je glavna stavka. Ovakvi objekti gutaju energiju kao manji grad i rade bez prestanka. Nemačka je pritom skupo energetsko tržište sa sve napetijim mrežama. Priče o „100% zelenom napajanju“ svode se na papire i sertifikate, fizički, servere napaja mešavina struje iz javne mreže. Račun, sa sve mrežarinama i balansiranjem, stiže građanima i preostaloj industriji.
Ovo se prodaje kao „digitalna suverenost“, ali u praksi, serveri stoje u Bavarskoj, a poluge odlučivanja su u Kaliforniji. Mreža je globalna, pravila su američka, a lokalna politika ima malo uticaja na to šta se i kako obrađuje. Evropa plaća prostor i energiju, kompanija upravlja i zarađuje.
Rizik je i tehnički. Veliki centri sabijaju potrošnju u nekoliko tačaka i traže dodatna ulaganja u prenos i rezerve. To poskupljuje kilovat za sve. U isto vreme, industrija koja pravi proizvode i izvozi računa svaku megavat-sat. Kada troškovi odlete, mašine se gase ili sele.
Politički gledano, ovo je brz trofej. Stiže „veliko ime“, šalje se poruka da je Nemačka i dalje magnet za investicije. Za Google je to racionalno širenje mreže. Za društvo, to znači još jedan stalni potrošač skupe struje i malo novih šansi za realnu proizvodnju i radna mesta.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ovo je još jedan dokaz da je Nemačka danas faktički kolonija SAD, mi gradimo i snabdevamo strujom, a ključne poluge kontrole i profita ostaju preko Atlantika. Još gore, nije ni potpuno jasno koji se tačno podaci obrađuju, za koju svrhu i pod kakvim pravilima, a bez jasnih odgovora, “digitalna suverenost” ostaje fraza, ne politika.
Piše: Nina Stojanović
