Atomski udar preti

Rat u Ukrajini je, od prvog dana ruske vojne operacije, aktuelizovao pitanje eventualne zapadne intervencije u ovoj strateški bitnoj zemlji istočne Evrope.

Ne tako mali broj ljudi je bio iznenađen zbog toga što je tako nešto izostalo. Zapad, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom, ukrajinskom problemu je prišao sa distance, zadovoljavajući se ekonomskim sankcijama i generalnim izopštavanjem Moskve iz svih iole bitnijih sportskih, muzičkih i drugih manifestacija kao jedinim načinom rešenja najveće krize u Evropi od pada Berlinskog zida. Vojnog kontraudara nije bilo.

Razlozi za tako nešto su višestruki, ali se stiče utisak da je nuklearni potencijal ruskih oružanih snaga, vrhunski odvraćajući momenat zbog kog su zapadni lideri odlučili za, u toku Hladnog rata više puta implementiranu, strategiju posrednog sukoba. Nakon što je Rusija sprovela delimičnu mobilizaciju i posle pripajanja Zaporožja, Luganske, Hersonske i Donjecke oblasti, rat je ušao u novu fazu.

Da je tako, svedoči i ukrajinski udar na strateški važan Krimski most, što je isprovociralo rusku odmazdu u vidu granatiranja energetske infrastrukture u Kijevu. Kao nikada od početka rata, aktuelizuje se pitanje upotrebe nuklearnog oružja, kako strategijskog, tako i taktičkog tipa. Pretnja atomskim arsenalom, čini ovu temu poželjnom temom za elaboraciju, ne samo zbog toga se radi o aktuelnom svetskom pitanju, već i zbog realne opasnosti po opstanak savremene civilizacije. Kakav je trenutni odnos snaga?

Ruska prednost

U sistemu odbrane Ruske Federacije, nuklearne snage predstavljaju jedan od vidova ruske armije, čime se i na organizacionom planu, atomskom oružju daje vrhovni značaj. Kako je i sam predsednik Vladimir Putin priznao, konvencionalne oružane snage u vazduhu, na kopnu i na moru Rusije se ne mogu po gabaritima meriti sa onima kojima kumulativno raspolažu zemlje članice NATO.

Međutim, Putin je često znao i da naglasi da je Rusija nuklearna sila, tako da ni pod razno nije bespomoćan akter u svetskoj geopolitičkoj areni. Ako se uzme u obzir ruska sposobnost da neprijateljske položaje gađa interkontinentalnim balističkim projektilima, raketama iz strateških bombardera, ili sa neke od podmornica, pretnja koju često znaju da sroče diplomate Kremlja poslednjih meseci, izgleda poprilično utemeljeno. Ozbiljan je i nuklearni kapacitet Moskve.

Iako su sve procene oko tačnog broja nuklearnih bojevih glava velikih sila čisto orijentacionog karaktera, ne treba ih ni u potpunosti odbacivati.

Tako, prema procenama Saveza američkih naučnika (FAS), Rusija ima 5.977 nuklearnih bojevih glava – uređaja koji izazivaju nuklearnu eksploziju. U tu brojku spada i oko 1.500 bojevih glava koje nisu u upotrebi i treba da budu demontirane. Od preostalih, blizu 4.500, većinu smatraju strateškim nuklearnim oružjem. To podrazumeva projektile koji mogu biti upotrebljeni na velikim udaljenostima.

Upravo je to oružje koje se obično povezuje sa nuklearnim ratom. Ostale bojeve glave su i fizički manje, kraćeg dometa, a i manje su destruktivne. Stručnjaci procenjuju da je oko 1.500 ruskih bojevih glava trenutno „raspoređeno“, što znači da su smeštene u raketama, bombarderima ili podmornicama.

U poređenju sa drugim zemljama, Rusija ima nuklearnu prednost. Prema podacima FAS-a, zemlje NATO imaju ukupno 5.943 glava (od čega SAD ima 5.428, Francuska 290, a Ujedinjeno Kraljevstvo 225). Od ostalih nuklearnih sila, ističe se Kina sa 350 , dok Pakistan i Izrael imaju 165 i 160 nuklearnih uređaja. Izrael poseduje 90, dok, poslednjih godina, vrlo aktivna Severna Koreja, 20 nuklearnih bojevih glava.

Kina, Francuska, Rusija, SAD i Velika Britanija su i među 191 državom koje su potpisale Ugovor o neširenju nuklearnog oružja. Prema tom sporazumu, one moraju da smanje zalihe nuklearnih bojevih glava i – barem u teoriji – trebalo bi da rade na njihovom potpunom uklanjanju. Broj nuklearnih bojevih glava u tim zemljama je i smanjen u odnosu na sedamdesete i osamdesete godine 20. veka, kada je hladnoratovska, bipolarna planetarna konstrukcija bila na vrhuncu.

Ipak, dešavanja na svetskoj geopolitičkoj pozornici prethodnih godina, uslovila su i promene u pogledu regulisanja pitanja proliferacije (širenja) nuklearnog oružja. Kako se sporazum o neširenju nuklearnog oružja revidira na svakih pet godina, primetni su retrogradni trendovi, jer ni 2015, a ni tekuće, 2022. godine, nije došlo do sporazuma. Rat u Ukrajini je dodatno zakomplikovao situaciju, dovodeći svet i deklarativno i suštinski, na ivicu katastrofe.

Destrukcija

Eventualno korišćenje nuklearnog arsenala trenutno predstavlja jednačinu sa više nepoznatih. Zavisiće od procene ruskog rukovodstva o momentumu rata, odnosno, u želji da se njegovo okončanje ubrza, kao i o očekivanoj reakciji Zapada, a pre svih, SAD. Ipak, ono što nije nepoznanica, to je destruktivno dejstvo ove vrste oružja za masovno uništenje.

Nuklearno oružje je kreirano da izazove maksimalne ljudske i materijalne gubitke, pri čemu obim uništenja zavisi kako od vrste atomskog oružja (termonuklearno ili hidrogensko), da li se radi o strategijskom ili taktičkom naoružanju, od veličine bojeve glave, visine na kojoj se bomba detonira, uslova lokalne sredine i tome slično.

Ipak, čak i najmanja bojeva glava može izazvati ogromnu štetu i trajne posledice. Primera radi, po zlu i razaranju čuvena bomba koja je tokom Drugog svetskog rata bačena na Hirošimu, imala je oko 15 kilotona. Nuklearne bojeve glave danas mogu biti veće od 1.000 kilotona.

Ako uzmemo u obzir uticaj koji je prouzrokovalo američko bombardovanje Japana na kraju Drugog svetskog rata na celokupnu svetsku posleratnu pozornicu, može se samo zamisliti kakve bi konsekvence bile u slučaju upotrebe oružja neuporedivo destruktivnije moći.