Ovo bi EU moglo skupo da košta

Evropska unija je i pre pandemije osetila do koje mere zavisi od globalne razmene: tada su to još bili na primer neke vrste antibiotika i lekova. S pandemijom se shvatilo da je zavisnost još mnogo veća. Problemi su obuhvatali široki spektar – od zaštitnih maski pa do delova za razne mašine i postrojenja, uključujući i ona za proizvodnju vakcine.

Mnogo toga je stizalo iz Kine, ali ne samo iz te zemlje: Evropska unija zavisi od uvoza u toj meri da ta zavisnost može biti opasna. I zato jer se s isporukom kasni – kao što je sad slučaj zbog poremećaja brodskog saobraćaja, ali to mogu biti i politički razlozi i nesuglasice

Zavisnost je u rasponu od sirovina i jednostavnih proizvoda pa sve do visoke tehnologije i čipova. Ne čudi da se Nemačka zalaže da Evropa ojača sopstvenu proizvodnju čipova – zbog teškoća sa uvozomnemačke fabrike automobila ne proizvode koliko bi mogle – i tu je i Brisel već pokazao razumevanje.

„Strateška autonomija“ Evropske unije

Mnoge države EU su shvatile u kojoj meri su zavisne od uvoza, pa je Evropska komisija ovog proleća osmislila plan kojom bi se napravila „strateška autonomija“ Evropske unije. Kako piše Noje cirher cajtung (NZZ), ta doktrina predviđa „otvorenu stratešku autonomiju“ gde bi trebalo biti „otvoren koliko se može i autonoman kad je to potrebno.“

To zvuči dobro i razumno, ali samo na papiru. Jer kako da se uopšte definiše, šta je „strateško“ i šta bi se svakako moralo proizvoditi u Evropi, a šta nije tako važno? Osim toga, sad problema ima i industrija nameštaja jer nedostaju banalni proizvodi, koji se svakako mogu proizvesti i u Evropi ali ne po kineskim ili indijskim cenama.

Upravo to ističe i švajcarski list: globalna trgovina je dovela do ogromnog pada cene proizvodnje, a time i do toga da sada i obični građani sebi mogu priuštiti mnogo više toga nego pre pola veka. A bilo kakav oblik podsticaja „domaćoj“, dakle evropskoj proizvodnji bi nužno doveo do „protekcionističke kočnice takvom porastu blagostanja.“

Duboka recesija

Institut za svetsku ekonomiju iz Kila je stvorio kompjutersku simulaciju Evrope koje bi bila „strateški autonomna“ i pogledao, koliko bi to koštalo.

„Kad bi EU napustila međunarodni lanac isporuke ili samo uvoza iz Kine, države EU bi to koštalo stotine milijardi evra.“

U kalkulaciji su pošli od pretpostavke da bi EU bitno otežala uvoz – to čak nije nužno povećanjem carinskih nameta već merama podrške domaćoj proizvodnji – dodeljivanjem tendera i poreskim olakšicama „strateškim“ firmama. Takve mere ne bi mogle ostati bez reakcije druge strane. U simulaciju su zato stavljene i kvote za uvoz i čak zabrane za određenu robu iz Evrope.

Ako bi se EU jednostrano upustila u takve mere. Njen bi „BDP svake godine bio manji za oko 580 milijardi evra prema referentnoj vrednosti iz 2019. što znači 3,5% manji nego bez takvih zaštitnih mera. A ako se tome dodaju posledice protivmera partnera, onda bi gubitak narastao na 870 milijardi evra, odnosno 5,3 odsto BDP-a. S obzirom da je privredni rast EU u toj referentnoj godini bio 1,6 odsto jasno je šta bi to značilo: duboku recesiju.

Lakše napisati nego sprovesti…

Naravno da i ekonomisti u Kilu shvataju da je i zavisnost Evrope od uvoza – i opasna i skupa. Već nedostatak čipova znači i da evropske fabrike ne mogu da odgovore na narudžbine, svejedno da li se radi o Dajmleru, Fijatu ili Simensu.

Ipak, stručnjaci preporučuju drugačije mere: „Treba šire postaviti mrežu dobavljača, unapređivati reciklažu i poboljšati sistem skladištenja.“

I to je jednostavnije napisati nego sprovesti. Teško je preko noći naći pouzdane partnere za isporuku. Reciklaža bi mogla donekle smanjiti zavisnost od određenih sirovina, ali kod nekih je to ustvari nemoguće ili daleko od isplativog.

A i kad je reč o skladištenju, evropski proizvođači su godinama smanjivali troškove dogovarajući „just on time“ isporuku – skladišta praktično nema, a nema ni troškova tog prostora i osoblja. Ali kad delovi jednostavno ne stižu – onda je i to veoma, veoma skupo.