Žestoke bujice duboke i više od metra u petak su odjednom napunile uske ulice koje se spuštaju niz mngobrojne atinske bregove; ispreturani automobili, kontejneri i smeće su postali brane, pa je voda ulazila i kroz prozore stanova na prvom spratu; podrumski lokali i garaže su se napunili do plafona; popadale su stotine stabala, ali, uprkos svemu, nije bilo ljudskih žrtava.
Za svega sat ipo palo je 14 santimetara kiše (litara po kvadratnom metru), što je triput više od celodnevne jake kiše u Atini. Zatečeni navalom vode iz minuta u minut, ljudi su se spasavali hvatajući se za drveće i stubove, bežeći na više spratove, a neke od zaglavljenih u automobilima koje je nosila bujica, spasavali su "ljudski lanci".
Bujice su teško pogodile trećinu grada – deset opština, mahom bližih moru, voda je odnela 300 automobila, višestruko više isprevrtala i uništila. Vatrogasci su i u subotu, dan kasnije, pomagali stanarima više od 600 kuća od kojih su se neke delimično srušile.
Kiša i vetar su bili neuobičajeno jaki jer ih je doneo moćan ciklon koji se premešta sa zapada ka istoku Sredozemlja, ali kako piše grčki sajt "To Pondiki", velika šteta od nevremena ipak je posledica bezobzirne izgradnje.
Atinski bulevari i mnoge ulice nastali su zatrpavanjem čak 800 kilometara jaruga kojima je nekada, pri jakoj kiši, do mora stizala voda s tri planine koje okružuju Atinu, kao i s gradskih bregova.
Naglo širenje Atine, započeto krajem 1950-ih godina, i uglavnom bez plana, spontanom privatnom inicijativom, u tadašnjem siromaštvu nije omogućilo izgradnju propisne infrastrukture, pa veći deo sada četvoromilionskog grada nema kišnu kanalizaciju.
Tri nekadašnje veće gradske reke sada celim tokom idu kroz cevi, u podzemlju savremenih bulevara čije krivudanje kroz grad ukazuje da se prostiru duž rečnih korita, dok iz podruma okolnih zgrada pumpe decenijama neprekidno izbacuju vodu.
Atinska kotlina je 1945. godine imala 700 bujičnih jaruga, reka i potoka, ukupne dužine 1.280 kilometara, od čega je 66 odsto nasuto i upotrebljeno za izgradnju. Reka odavno nema – teku kroz cevi, a preostalo je manje od 50 jaruga i polusuvih potoka.
Pre 70 godina tlo je upijalo 80 odsto kiše, a svega 20 odsto je rekama i jarugama stizalo do mora, dok je sada gotovo obrnuto jer je atinska kotlina izgrađena s kraja na kraj, betonirana i asfaltirana. Istu sudbinu imalo je i 550 kilometara bujičnih jaruga.
Posle Drugog svetskog rata izgrađena površina grada je pokrivala svega 25 odsto Atinske kotline, 1975. godine 75 odsto, a sada, posle obimnih radova za Olimpijske igre 2004. godine, preostalo je svega četiri odsto slobodnog prostora – tla nepokrivenog zgradama, betonom i asfaltom.
"I zato, svaki put kada padne jača kiša, podzemni tokovi nadolaze i plave čitave delove grada, podsećajući nas da su reke tu od iskona i ukazujući nam koliko je jadan naš pokušaj da ih uništimo", piše "To Pondiki".
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
