Italija krije šta ubija vojnike

“Ostala sam samo jedan dan. Vratila sam se sa mužem u Italiju. Bio je u veoma lošem stanju, nemoćan kao dete. Kada smo došli u Rim lekar je rekao da će umreti za nekoliko nedelja ukoliko ne pristanemo na novu operaciju. U decembru 1997. ponovo je operisan. I sam hirurg je bio začuđen uspehom – dogodilo se skoro čudo koje je trajalo godinu dana. Stanje mu se ponovo pogoršalo krajem 1998. godine. Prestala sam da radim kako bih kod kuće mogla da se brinem o njemu. Poslednjih mesec dana muke su postale strašne, gušenja, gubitak svesti – morali smo da ga prebacimo vojnu bolnicu Čelo u Rimu gde je umro 11. jula 1999. sa tek navršenih 48 godina života. Naš sin je tada imao deset godina“, priča Danijela Volpi, dok pokazuje fotografije svog muža iz ilustrovane štampe.
 

U činu kapetana Antonino Karuzo komandovao je elitnom jedinicom komandosa koja je oslobodila taoce u italijanskoj ambasadi u Mogadišu u Somaliji 1993. godine. Cela Italija gledala je na TV ekranima kako kapetan Karuzo postavlja italijansku zastavu na krov zgrade posle uspešne i dramatične akcije.
 

U aprilu 1998. godine kada se bolje osećao i odlazio redovno na zračenja i kontrole, major Karuzo odlučio je da vlastima uputi zahtev da mu se prizna da je profesija uzrok njegove bolesti.
 

“Moj muž nikada nije govorio sa mnom o svom poslu. Rekao mi je da je odlučio da uputi zahtev vladi – ali ništa drugo. O oružju sa osiromašenim uranijumom (OU) upotrebljenim i u Somaliji i na Balkanu, čula sam tek dve godine posle njegove smrti. Tada sam saznala da njegova bolest nije bila "sudbina" već da je za nju neko kriv“, kaže Danijela Volpi u razgovoru za "Vesti".
 

Nastavak priče zvuči neverovatno! Vlada Italije odgovorila je na zahtev majora Karuza tek u julu ove godine – posle čitavih 11 godina. 

(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 07.11.)