Nove generacije treba motivisati

Prof. dr Vladimir Koprivica (69), jedan of najeminentnijih i najpriznatijih stručnjaka iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, čovek je sa kojim se svaka priča pretvara u ogromno zadovoljstvo, bilo da je diktafon uključen ili ne. Generacije studenata pamte ga kao omiljenog profesora koji je u svakom trenutku umeo da ih motiviše. Veliki broj sportskih radnika uvek će govoriti o njemu u superlativu jer važi za vrhunskog kondicionog trenera svetske klase. Nikad ga to nije uzdiglo, već je, naprotiv, konstantno prenosio nesebično svoje neiscrpno znanje mlađim kolegama.

Razgovor sa njim nije „samo“ priča o košarci, kojoj je najviše dao, uz rad u mnogim drugim sportovima. Nije ni „samo“ priča o Partizanu i Crvenoj zvezdi, a u oba naša giganta ostavio je ogroman trag. Ovo je priča gde iz svake reči izvire toplina, iskustvo, dobrota, mudrost…

Profesor Koprivica je dugi niz godina bio na Fakultetu za fizičku kulturu šef katedre na predmetu Teorija sportskog treninga.

– Sad se zove Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Počeo sam kao demonstrator 1975, a onda sam radio od 1976. Krenuo sam odmah sa četvrtom godinom, i sa prvom, tako da sam bio nastavnik svim generacijama koje su upisane od 1973. I dalje radim, pa je to sada 49. generacija. Nije godina, ali generacija jeste.

Kondicija i za šahiste

Diplomirali ste na temu „Kondiciona priprema šahista“, takav odabir je mnoge začudio?

– U to vreme se nije mnogo znalo o kondiciji, ni o zahtevima koje čovek ima kad se bavi nekim poslom. Svaki nosi i fizički i mentalni napor, samo je pitanje šta gde preovladava. Fizička i umna ravnoteža je izuzetno značajna. Kad sam uzeo temu, profesori su me pitali „Šta ćeš da pišeš?“ Rekao sam“ „Ne znam, ali ću napisati.“ Deset meseci sam anketirao, razgovarao, odlazio na seminare, i sve to je dalo rezultat. Nije to neki rad, ali je zanimljivo da je bio prvi u svetu te vrste.

To je bilo zlatno doba šaha, i kod nas i u svetu. Ko je od slavnih šahista bio posebno posvećen fizičkoj pripremi?

– Najviše su na tome radili Rusi. Njihova reprezentacija je imala zajedničke pripreme. Kod nas to nije bilo tako organizovano. Neko ko se redovno i dugo bavio vežbanjem je Svetozar Gligorić, on je igrao i fudbal. Verovatno oni nisu bili svesni da je mozak svega dva odsto ljudskog organizma, a da troši 11 odsto ljudske energije, ali su osećali da im je to potrebno. Ta vrsta pripremljenosti na dugim turnirima je izuzetno važna.

Stranci za otuđenje

Može li se, generalno, uporediti tretman sportista od strane trenera, nekad i sad?

– Mudro je zadržati bazične principe, a prilagoditi se novoj tehnologiji. Trener sa starim principima nekad teško može sa novijom generacijom. Ranije treneri nisu imali potrebu da rade na „tim bildingu“. Vaspitanje kolektivnog duha je bilo odmalena. U vreme komunizma, socijalizma, podrazumevalo se da budemo svi zajedno, i ako bi neko sedeo sa strane, mislili smo da mu nije dobro, da je ljut ili da ima neki problem. Danas je uobičajena slika da trojica sede za jednim stolom, petorica za drugim… S druge strane, sport je ranije bio prozor u svet. Preko sporta se dolazilo do putovanja, do boljeg životnog statusa… Sad mnogi već to imaju. Treba razumeti mlade. Ne mogu oni da imaju istu motivaciju kao starije generacije. Treneri sada moraju da probude to u sportistima više nego ranije. Neretko sam morao tokom priprema, ne da nagovaram nekog da trenira, već da mu kažem: „Stani malo, preforsiraćeš se.“ To je ta razlika.

Gost „Vesti“ nastavlja:

– Težina posla trenera je veoma složena u novim uslovima, zato oni imaju stručne štabove. Trener radi na nekim principima, ali mora da se prilagođava. Neće se nikad promeniti tim, uvek će promeniti trenera. Još nešto o otuđenju – ranije, kad su postojali vokmeni, skoro da je bilo zabranjeno da se slušalice stave u uši. Ti se tog trenutka odvajaš, a to je kolektivan sport. U autobusu, kad se putuje, mora već da postoji kolektivni duh. Došli su, međutim, strani igrači i oni su to doneli, da stave slušalice. Zajedništvo se nekad podrazumevalo, danas nije tako.

Dugi niz godina ste sarađivali sa Duškom Vujoševićem?

– Ne znam tačno koliko. Nemaran sam prema godinama, broju titula… Dule nije mogao da bude dobar košarkaš, pa je kao mlad ušao u trenerski posao. Sebi je u Partizanu zadao nemoguću misiju – da stvara tim, da razvija mlade pojedince, i da dođe do rezultata. Nekome su potrebne godine da stvori tim, neko nema vremena da stvara nove igrače nego to treba da mu dođe gotovo, a neko ide na rezultat. Obično se ide jedno, drugo ili treće. On je sve to radio zajedno. Po tome je jedinstvena pojava na ovim prostorima, i zato njega cene. Ta njegova ljubav i posvećenost idu, maltene, do samouništenja, on je to platio zdravljem. Često me pitaju vezano za njegovo ponašanje. Agresiju ispoljava u trenucima kad mu neko vređa košarku onakvom kakvu je on vidi. Ako on misli da je sudija pogrešio, poludeće, ali to neće dozvoliti i igraču. Prisustvovao sam sceni kad je poslao u svlačionicu košarkaša koji se suprotstavio sudiji. To i arbitri znaju, i cene njegov pristup. Njegova zaokupljenost mladim igračima nije mu dozvolila da u Evropi postigne rezultate u skladu sa svojim kvalitetom. Da se samo rezultatu posvetio, sigurno bi bio izvanredan, i trenirao bi jake timove. Svi mi imamo u temeljima nešto od čega ne možemo da pobegnemo. Stvarati igrače i biti prvak Evrope – to nije moguće.

Iskoristite talenat

Primer posvećenosti bio je Dražen Petrović, sa svojim čuvenim treniranjem u dvorani u Šibeniku u šest ujutru?

– Imao sam sreću da ga jedno vreme treniram. Bio sam tad u Partizanu, on je služio vojsku. Bio je na treningu neverovatno disciplinovan. Ima uvek tih velikih radnika, a ima i talenata koji ne žele previše da rade. Rad je važan deo talenta. Kažu za nekog: „Bio je talentovan, ali nije hteo da radi.“ Ne, nije bio talentovan. A posebno onaj ko je manje talentovan mora više da radi. I ja sam se pronašao u odgovoru čuvenog tenisera Ivana Lendla na pitanje zašto trenira pet-šest sati dnevno, a prvi je na svetskoj listi. On je rekao „Nisam talentovan kao moji rivali, moram više da radim.“ Tu rečenicu bi trebalo da usvoje svi koji su na putu ka nekom rezultatu, i u sportu i van njega. Kad radite i slažete nešto, na kraju dođe rezultat. Čovek mora da zna koji su mu dometi, i da da sve od sebe da svoj talenat, kakav god bio, iskoristi. Nije moralno ne iskoristiti ga. Gledao sam mnoge talente za sport, slikanje, pisanje, muziku, koji to nisu iskoristili. To se vrati kao bumerang u poznim godinama, kad čovek sabira dokle je „dobacio“. Kad vidi da se nije realizovao, ne voli da razgovara o tome. Bilo kome pomenite da je bio talentovan, brzo će promenini temu. Tu vrstu osećanja u starosti ne smemo sebi da dozvolimo. Dajte sve od sebe, naročito na onom polju gde ste talentovani. Ako vam se sreća ne osmehne, pa počnete da radite nešto drugo, onda morate to da zavolite, i tu isto da date maksimum. Ne sme, doduše, ni da se pređe količina rada, pošto se onda ode u pretreniranost, zasićenost. Sportista mora da ima i druga interesovanja, širinu.

Kraće pripreme,veći pritisak

Na timski duh su nekad veliki uticaj imale i duge pripreme, za kakve sada, često, ne postoje uslovi?

– Sada se više vremena provodi na takmičenjima. Na pripremama je, ipak, malo opuštenije jer nema imperativa rezultata. Po dva-tri meseca se radi za neki budući rezultat. Sada, posle kratkih priprema, odmah krenu takmičenja, i to je velika presija koju treba izdržati. Onda čovek meri koliko sam dao, koliko je drugi dao. Danas se često igra za sopstvenu statistiku. Imamo takve sportiste, to je vidljivo i običnom čoveku.

Putovanja, sport, seks

Cenjeni stručnjak je istakao:

– Postoji nešto što su istraživanja pokazala. Na vrhu interesovanja mladih su putovanja, sport i seks. Istraživači su to nazvali antropološkom konstantom mladosti. Sport donosi putovanja, a ljudi koji se njime bave imaju bolju sliku svog tela, osećaj sigurnosti i nadmoćnosti, i lakše uspostavljaju kontakte sa suprotnim polom. Sport čini čoveka boljim, odnosno trebalo bi tako da bude.

Što više igre sa decom

Nekad su, pogotovo kad je lepo vreme, igrališta vrvela od dece. Sada su, neretko, prazni koševi, pusti tereni.

– Elektronske igre su zamenile one društvene – konstatuje Koprivica. – Nisu generacije krive. Ranije je postojala okrenutost ka čoveku. Morao si da tražiš nekoga za igru. Kad odeš da se igraš, roditelj te često zove u kuću. Sada je obrnuto. Ima tu dosta i do majki i očeva. Oni moraju da se igraju sa decom, vreme sa njima je dragoceno. Mnogo bolje je detetu pokloniti 10 minuta igre nego mu dati 10 igračaka. Dete igračku brzo izgustira, rastavi je. Dobro je kad su igračke takve da dete može samo da se igra, da slaže nešto. Gotova igračka mu nije izazov. Danas je retkost da sednu dvoje dece, majka i otac, i da igraju „Ne ljuti se, čoveče“. Igra i ljubav su osnova dečjeg postojanja. Treba se što više igrati sa decom, ona to nikad neće zaboraviti.

Internet – mač sa dve oštrice

Koliko je internet uticao na pripremu vrhunskih sportista?

– Nekada smo do nekih informacija jako teško dolazili. Moj profesor Dragan Petrović je putovao u Ameriku, tamo je bio Tomi Smit, dugogodišnji rekorder, jedan od onih koji su držali Crnu rukavicu na Olimpijskim igrama. Profesor je tada tražio da prisustvuje treninzima, čak je i snimao Smita dok trči. Put je bio preko okeana, a svet se danas u milisekundama razlikuje. Kad me stariji ljudi pitaju šta je internet, objašnjavam kao da je to auto-put. Najbrže stižete do cilja, ali na tom putu stoje primamljive reklame. Svrati ovde, onde, i na kraju čovek može da zagazi na kozje staze. Treneri koji se danas, u taktičkom smislu, orijentišu samo na ono što vide na internetu, ne rade dobro. Čovek će uvek biti taj koji upravlja mašinom. Ma koliko god se veštačka inteligencija razvijala, čovek daje smisao svemu tome. Mašina još uvek nema dušu. Onog trenutka kad je dobije, mi ćemo, verovatno, postati višak.

Specifičan rad sa ženama

Profesor navodi da se značajno razlikuje rad u ženskom i u muškom sportu:

– Sa damama morate drugačije. Teško je ustanoviti njihove međusobne odnose. Rekao bi čovek da je idealna atmosfera, a vidi se na terenu da nije. Morate isto da im se obraćate, da ih motivišete, svima da im date šansu. Kod muškaraca je sve jednostavnije. Ko prođe trening sa ženama, neuporedivo mu je lakše sa muškarcima. Dobro je da čovek prođe put od najmlađih kategorija do seniora. Ja sam radio od pionira do A reprezentacije, muške i ženske. Sve je različito.

Veća podrška u Partizanu

Rad u Partizanu i u Crvenoj zvezdi – sličnosti i razlike?

– Teško je porediti. U Partizanu sam radio sa muškarcima, a u Zvezdi sa ženama. Kod crveno-belih izuzetan trener Zoran Kovačić Čivija osvajao je titule, ali osim u jedno vreme kad je gospodin Kašić bio predsednik, nije imao takvu podršku kao što smo je imali u Partizanu. Ona je mnogo važna. Nije uvek išlo dobro, ali smo stalno osećali da veruju u nas.

Hrabrost se isplati

Profesor Koprivica savetuje mlade ljude da budu hrabri:

– Oni mogu da pogreše, da uđu u nepoznato. Interesantno je to kod trenera. Uspešni imaju bitnu karakteristiku – rado rizikuju. Ja sam jedan od onih, što mladi kažu, štrebera, ali u tom trenutku sam bio hrabar, i za to sam dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda.