Ekskluzivno – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (2): Hodajući zombiji

Slučaj Novosađanke J. B. je ne tako redak problem generacija koje su sada starije od 40 godina, svih onih koji su, jureći novac i bolji status u društvu, na kraju sagoreli uvereni da će im antidepresivi, droga ili alkohol pomoći da se izbore sa životnim nevoljama. Jednog jutra se probude i shvate da su postali „šetajući zombiji“ koji bez „stimulansa“ ne mogu da obave ni one osnovne funkcije.

Kako neko fakultetski obrazovan, sa karijerom službenika dobrih primanja u uspešnoj državnoj firmi, ostvareni roditelj dvoje dece, dozvoli sebi u petoj deceniji života da postane zavisnik od koktela antidepresiva, alkohola i sintetičkih droga?

Sve počelo od razvoda

Nekadašnji viši samostalni savetnik, J. B. (46), uz gorak, ciničan osmeh, kao iz topa odgovara: „Previše lako.“

– Sve je počelo mnogo pre nego što sam završila na pilulama i alkoholu – razvodom. Deca su to teško podnela, a ja sam verovala da držim sve konce u rukama i da imam dovoljno snage da se izborim i sa mnogo većim problemima. O, kako sam bila u krivu… Pokazalo se da sam, zapravo, jako slaba i da sam se hrabrila antidepresivima, a onda se uključio alkohol i na kraju sintetičke droge. Čovek se jednog jutra probudi i shvati da bez te mešavine pilula i alkohola ne može da funkcioniše. Tonula sam sve dublje i dublje, prepuštajući se viru koji me je gurao u pakao. Na kraju sam prestala da radim, a zatim i da se interesujem za sve oko sebe, pa čak i za sopstvenu decu. Uglavnom sam ležala i plakala. Samoj sebi sam ličila na hodajućeg zombija. Pored mene su prolazili događaji, dani, meseci, godine, život…

Ovako priča jedna od „najmlađih“, a zapravo, po godinama trenutno najstarija štićenica Zemlje živih, Centra za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti. Zemlja živih je jedina ustanova pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi u kojoj se bave rehabilitacijom teških zavisnika od droge, kocke ili alkohola. Slučaj J. B. je ne tako redak problem generacije „40+“, svih onih koji su, jureći novac i bolji status u društvu, na kraju sagoreli uvereni da će im antidepresivi, droga ili alkohol pomoći da se izbore sa životnim nevoljama. Jednog jutra se probude i shvate da bez „stimulansa“ ne mogu da obave ni osnovne funkcije. Ipak, za stručnu pomoć se obrate tek na nagovor porodice.

– Od 2013, kada su „kola krenula nizbrdo“, do pre pola godine bila sam u takvom psihičkom stanju da sam pristajala na svakakve gluposti, kao da nemam skoro 50 godina. Išla sam od psihijatra do psihijatra i svaki put bi tonula sve dublje. Tako sam u svojoj 38. godini, prvi put u životu, probala „ozbiljnu“ drogu. Neko mi je rekao da spid diže i da će me „preporoditi“. Verujte, prvih nekoliko meseci je zaista bilo tako! Od osobe koja nije izlazila iz kuće, bez želje da komunicira sa ljudima, na spidu sam počela da izlazim, da se družim. Čak sam se vratila na posao kao da se ništa nije dogodilo. Međutim, zabluda je da neko može da ozdravi na ovaj način – priča ova Novosađanka.

Slamka spasa

Kada je zbog nesanice i zbog toga što nije jela ponovo kolabrirala, J. B. se našla u bolnici. Još jednom je izašla „izlečena“, a zapravo u još gorem psihičkom stanju koje je kulminiralo ulaskom u vezu s čovekom koji će je sledećih nekoliko meseci bukvalno držati kao robinju!

– Sramota me je da pričam šta sam sve od tog psihopate doživela. Držao me je zatvorenu i svakodnevno zlostavljao. Uspela sam da se spasem tako što sam iskoristila trenutak njegove nepažnje i pozvala oca. Ceo slučaj smo prijavili policiji, ali ne znam šta se tu događalo jer mi je ubrzo tata preminuo. Ja sam još jednom završila u bolnici i zato što sam pokušala da se ubijem pilulama. Iz bolnice sam pozvala sestru i zaklela je da mi pomogne, a ona je preko prijatelja saznala za Zemlju živih i predložila mi da pokušam jer sam ionako već bila na dnu. To je bukvalno bila slamka spasa za koju sam se uhvatila. Posle samo četiri dana provedenih u zajednici prestala sam da uzimam sve one lekove bez kojih nisam mogla da ustanem iz kreveta. I dalje se borim sa nesanicom, ali sve ređe. Ranije nisam mogla sto metara da pređem, a sada mogu po nekoliko kilometara dnevno – priča Novosađanka.

Koktel problema

Andreja Jovanović, koordinator Zemlje živih, objašnjava da su nove droge, ali i novi obrasci ponašanja, doveli do toga da se menjaju stereotipi kada je reč o bolestima zavisnosti i kada je reč o mladima, ali i starijim generacijama. Pandemija korone je, uz sve to, drastično uvećala neke od bolesti koje su ranije bile manje upadljive.

– U našu zajednicu su godinama uglavnom dolazili zavisnici od droga i to pretežno onih najtežih, poput heroina. Poslednjih desetak godina sve više mladih dolazi sa problemom, ali ne zbog neke određene droge, već zbog problema sa čitavim nizom različitih psihoaktivnih supstanci. Istovremeno, poslednje dve godine, zbog pandemije kovida, stalnih izolacija i odsustva socijalnih aktivnosti, došlo je i do novih oblika zabave preko interneta, posebno kada je reč o igrama na sreću. Čak oko 30 odsto štićenika je tu zbog ozbiljnih problema bolesti zavisnosti od kocke. Polovina onih koji nam se obrate i dalje imaju problem zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, a 15 odsto zbog klasičnih oblika alkoholizma. Ti procenti su ranijih godina bili potpuno drugačiji jer je čak 80 odsto bilo zavisno od narkotika – ističe Andreja Jovanović.

Patrijarhove ideje

Centar za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju obolelih od bolesti zavisnosti osnovao je i predvodi patrijarh srpski Porfirije. Protojerej stavrofor Branko Ćurčin, nastojatelj Svetovaznesenjskog hrama na Klisi i glavni sveštenik Zemlje živih, kaže da i pored brojnih obaveza koje svakodnevno ima, patrijarh se sa podjednakom brigom odnosi prema ovom Centru kao i daleke 2005. godine.

– Od samog početka, patrijarh Porfirije zdušno podržava i aktivno je uključen u ovaj projekat. Još pre mnogo godina smo imali ideju da se u blizini manastira Kovilj napravi dom za stare u kome bi zaposlenje našli i mnogi od onih koji uspešno prođu rehabilitaciju u našem Centru. Težište patrijarha je da se svi ti ljudi uspešno uključe u običan život, a pitanje resocijalizacije je i najteži deo problema lečenja bolesti zavisnosti. U saradnji sa opštinskom upravom Novog Sada svojevremeno je usvojen dokument kojim se preporučuje svim javnim komunalnim preduzećima da zapošljavaju i naše štićenike. Da im se barem na tom početku vraćanja u život omogući šansa za novi početak. Nekoliko ljudi je tako zaposleno, ali ovaj program ipak nije zaživeo kako smo očekivali. Zato ćemo, na predlog patrijarha, pokušati da osnujemo preduzeće koje bi se bavilo nekom od uslužnih delatnosti poput selidbi ili čišćenja zgrada. Takođe, u toku je potraga za prostorom u okolini Beograda, najverovatnije na Avali, zato što je patrijarhova ideja da i u glavnom gradu otvorimo jednu zajednicu poput ovih koje su delom pokazale svoju svrsishodnost – otkriva protojerej stavrofor Branko Ćurčin.

On dodaje da će se mnogo više pažnje ubuduće poklanjati prevenciji bolesti zavisnosti, odnosno edukaciji sveštenika i veroučitelja.

– To su ljudi koji su „na terenu“, među ljudima. Oni znaju šta se događa u porodicama i zbog toga je bitno da daju ljudima koji imaju ovakvu vrstu problema prave informacije – ističe Ćurčin.

Prvi susret s porodicom

Naša prva sagovornica, Novosađanka J. B, kaže da sada vidi „svetlo na kraju tunela“, nešto što godinama nije mogla ni da zamisli.

– Ja sam bila jedva pokretna, a sada bez problema šetam i po nekoliko sati. Za oko mesec dana me očekuje prva „provera“, a to je susret s mojom porodicom. Radujem se tom susretu. Napokon ću videti svoju decu i volela bih da i oni vide koliko sam se promenila. A jesam! Počela sam da shvatam pravi smisao molitvi, ali i da „slušam i čujem“. Od svakodnevnih sporednih stvari kojima smo okruženi zaboravili smo da slušamo i da čujemo – priča najstarija članica Zemlje živih.

Procedura prijave

Andreja Jovanović objašnjava da je procedura da bi neko ušao u zajednicu relativno jednostavna. Potrebno je pozvati neki od brojeva telefona koji se nalaze na zvaničnoj internet prezentaciji Zemlje živih i obrazložiti problem u kome je član njihove porodice.

– Pre nego što se odlučimo da tu osobu primimo u zajednicu i pokušamo da joj pomognemo da se rehabilituje i resocijalizuje, sa njom i s njenom porodicom obavljavamo više pripremnih razgovora u kojima želimo da saznamo što je više moguće o samom stepenu bolesti, ali i želji te osobe da se izleči. Da bi se neko iščupao iz tih čeljusti ne postoji čarobni štapić, sve zavisi od njihove iskrene volje da im se pomogne.

Ključni uslov da neko uđe u Zemlju živih je da prethodno prođe proces detoksikacije u nekoj zdravstvenoj ustanovi.

– Tek kada je neko očišćen od otrova, možemo da se posvetimo lečenju psihičke zavisnosti koja je mnogo teža i opasnija od one fizičke. Drugi veoma važan momenat je da svako ko odluči da dođe u Zemlju živih shvati da su sva postavljena pravila i aktivnosti tu da bi im pomogla i da to iskreno želimo ne tražeći ništa zauzvrat, osim da se vrate normalnom životu.

Besplatan program

Mnoge specijalizovane ustanove nude lečenje, ali uz određenu, ne tako malu materijalnu nadoknadu. Andreja Jovanović kaže da je program ove zajednice postavljen na sasvim drugim osnovama.

– Naš program je apsolutno besplatan. Nema obaveza ni za sam tretman, ali ni za smeštaj, hranu… Istovremeno, iako u zajednici važe stroga pravila, sve je na bazi dobrovoljnosti i bez ikakve prisile. Program je moguće prekinuti u svakom trenutku, bez ikakvih kazni ili penala. Jedino što su potom uslovi za povratak u zajednicu mnogo stroži – objašnjava Jovanović.

U ponedeljak – Zemlja živih, jedini centar za bolesti zavisnosti SPC (2): Hvatanje zmajeva