Zašto se nečega sećamo decenijama, dok druga naša sećanja izblede za nekoliko minuta? Pamtimo imena drugara iz škole ali imena ljudi koje tek upoznao zaboravimo za par sekundi? Na ova pitanja pokušala je da odgovri studija koja je skoro objavljena…
Istraživači – naučnici sa „Kalteh“-a (engl. Caltech) utvrdili su da se snažna, stabilna sećanja zasnivaju na „timovima“ neurona koji su međusobno sinhroni i pružaju „višak informacija“ koji omogućava da ta sećanja tokom vremena opstanu.
Istraživanje je veoma važno za razumevanje kako memorija funkcioniše posle oštećenja mozga, moždanog udara ili tokom Alchajmerove bolesti. Ovaj istraživački rad obavljen je u laboratoriji Karlosa Loisa, profesora biologije, a objavljen je 23 avgusta u časopisu „Science“ prenosi „Science daily“.
Istraživački tim koji je vodio postdoktorand Walter Gonzalez, razvio je test za ispitivanje neuronske aktivnosti miševa dok uče i pamte novo mesto.
Test je izgleda ovako:
Miš je bio smešten u jednostavno kućište sa belim zidovima. Duž zidova jedinstveni simboli označavali su različite lokacije – na primer, podebljani znak plus blizu desnog kraja i ugaona kosa crta u blizini centra.
Na oba kraja staze bila je postavljena zašećerena voda (kao nagrada). Dok je miš pokušavao da se snađe i dođe do nje, istraživači su merili aktivnost specifičnih neurona u njegovom hipokampusu (region mozga u kome se formiraju nova sećanja) za koje se zna da su odgovorni za pamćenje mesta.
Na početku, kada je životinja bila stavljena na stazu, nije bila sigurna šta da radi, lutala je levo i desno, dok nije naišla na zašećerenu vodu. U tim slučajevima, pojedinačni neuroni bi se aktivirali kada bi miš uočio simbol na zidu.
Međutim, tokom višestrukih iskustava sa stazom, miš je dobro upoznao i sećao se mesta na kome je bila zašećerena voda. Kako joj se više približavao, sve više neurona se sinhronizovano aktiviralo pošto bi ugledao simbole na zidu.
U osnovi, miš je prepoznavao gde se nalazi u odnosu na svaki pojedinačni simbol. Da bi proučili kako sećanja vremenom blede, istraživači su potom miševe držali van ovih staza oko 20 dana.Po povratku na stazu posle pauze, miševi koji su formirali snažna sećanja pomoću većeg broja neurona brzo su se setili zadatka.
Iako su neki neuroni pokazali različitu aktivnost, mišje pamćenje staze se moglo jasno prepoznati tokom analize aktivnosti velikih grupa neurona. Drugim rečima, korišćenje grupa neurona omogućava mozgu da pomoću „viška informacija“ i dalje čuva sećanja, čak i ako neki prvobitni neuroni utihnu ili budu oštećeni.
Gonzalez to objašnjava ovako:
„Zamislite da imate dugu i komplikovanu priču koju treba da ispričate. U cilju da sačuvate priču u pamćenju, vi ćete je ispričati petorici prijatelja, a zatim ćete se povremeno sastajati sa svima njima i pomagaćete jedni drugima da popunite sve praznine koje je pojedinac zaboravio.
Osim toga, svaki put kada nameravate da ponovo ispričate priču, možete da dovedete i nove prijatelje da je ‘nauče’ – na taj način biste pomogli da se pamćenje sačuva i ojača. Na analogan način, vaši neuroni pomažu jedni drugima u formiranju sećanja koja će trajati i opstati tokom vremena!“
Ovaj rad ukazuje da bi sećanja mogla brže bledeti kako starimo jer manje neurona učestvuje u čuvanju memorije, a ako bilo koji od ovih neurona propadne, memorija se gubi. U studiji se sugeriše da bi jednog dana određeni tretmani mogli da podstaknu angažovanje većeg broja neurona za čuvanje memorije, što bi moglo da pomogne u sprečavanju gubitka pamćenja.
Naši rezultati sugerišu da povećanje broja neurona koji kodiraju istu memoriju omogućava da se memorija duže održava, dodaje se na kraju naučne studije
