Iako su talentovani muzičari, brat i sestra Đurđa (24) i Đorđe (29) Milanović iz Kočinog Sela, nadomak Jagodine, imali su brojne ponude da muzičku karijeru nastave u inostranstvu i bez razmišljanja su ih odbili. Vole svoju zemlju i žele da svoje snove ostvare u njoj. Odbili su čak i belgijskog producenta Jana Ver Hegena za koga su pre tri godine snimili pop pesmu „Budi tu“ na srpskom jeziku.
U Belgiji su boravili samo dok nisu završili snimanje, a onda su se vratili u zavičaj. Đurđa je na Filozofskom fakultetu u Nišu završila smer Komuniciranje i odnosi sa javnošću, a na master studijama Akademije umetnosti u Novom Sadu, smeru Muzika i mediji, na kojima joj je prosek 10, ostao joj je samo jedan ispit. Radila je za prestižne svetske kompanije, kao PR u jagodinskoj Jeli, jednoj od najuspešnijih domaćih kompanija za proizvodnju nameštaja, a trenutno radi u Agenciji za integrisane komunikacije New Media Team.
Oaza na dedinom imanju
Gde god je bila zaposlena, Đurđa je imala kontakt sa domaćim poznatim ličnostima iz sveta sporta, filma, muzike, dizajna i sličnih oblasti, a učestvuje i u organizaciji događaja za eminentne klijente.
– Veoma nam je bilo drago što se producentu Hegenu dopao moj specifičan glas i Đorđevo muziciranje na violi, koje je imalo irske segmente, što je pesma za samo nedelju dana imala 7.000 pregleda na Fejsbuku i izvanredne komentare. Ali ni na trenutak se nismo dvoumili da li da ostanemo u Belgiji.
Cela njihova porodica se iz Jagodine preselila na imanje deda Dragomira.
– Prostranstvo, tišina i carstvo životinja koje nas okružuje omogućavaju nam da umetnost obojimo svojom kreativnošću i da radimo ono što volimo, što je retkost u današnjem brzoživećem vremenu – kaže Đurđa i dodaje da su početkom godine sami snimili spot za pesmu „Samo san“ za koji je Đorđe uradio matricu i svirao violu, a ona napisala tekst i pevala.
Brat i sestra stvaraju muziku za svoju dušu i veruju da će ono što vredi samo da se probije kad-tad. Đurđa priznaje da joj posao oduzima mnogo vremena, ali joj je drago što ima priliku da radi sa poznatim ličnostima i da za jedan svetski magazin pravi osvrte na teme iz domena svoje dve najveće ljubavi, muzike i umetnosti.
Bliski susret s publikom
Đurđa je završila i nižu muzičku školu, svirala je violinu, sama naučila da svira gitaru, a sa bratom je po ulicama evropskih metropola i po pabovima pevala još kao tinejdžerka.
– Veoma smo voleli da sviramo i pevamo na ulici. Jedne godine smo toliko zaradili da smo tri puta išli na letovanje. Sećam se i kad nam se u Grčkoj pokvario automobil. Morali smo da ostanemo duže nego što smo planirali, ali smo se, zahvaljujući uličnoj svirci, vratili sa novim autom. Bilo je to zanimljivo iskustvo – seća se Đurđa.
Njen brat Đorđe, koji je završio Fakultet muzičke umetnosti u Nišu, odsek viola, bio je još mlađi kada je osetio svu draž sviranja na ulici. Imao je samo 12 godina kad je otišao kod rođaka u Minhen. Tada je prvi put svirao na ulici, zavoleo taj prisni odnos sa publikom, pa svake godine s nestrpljenjem iščekuje proleće kako bi mu venama zatitralo uzbuđenje zbog toga što njegovi tonovi mame osmeh prolaznika. Najdraže mu je bilo kad je profesor sa minhenske akademije zastao da ga sluša, rekao da ga je oduševio i posavetovao ga je da nastavi da se bavi muzikom.
Od te godine počeo je da se bavi obradom popularnih pesama, potom je završio Muzičku akademiju u Nišu. Svira violu, violinu, klavir i frulu. Svirao je klasične solističke koncerte, ali i sa kamernim i simfonijskim orkestrima i filharmonijama. Nastupao je u sali Mjuzik herajn u Beču, obrade pesama svirao je na violi po restoranima i pabovima po celoj Evropi, a za uličnu svirku repertoar je prilagodio širim masama, pa je klasičnu muziku spojio sa popularnim pesmama.
Čovek sa koferom
Đorđe je napustio sve orkestre, jer su probe duge, mora da dolazi u određeno vreme, a koncerti su uštogljeni i nema kontakt sa publikom. Kad se vratio, zaposlio se kao nastavnik muzičkog u jednoj osnovnoj školi u Jagodini, ali je posle samo godinu dana napustio posao, jer je želeo slobodu.
– Ja sam avanturista i muzikant, koji treba da postane muzičar. Sviram po sluhu, uživam dok to radi, a ne sviram po notama. Čovek sam s koferom u ruci – danas ovde, sutra ko zna gde.
Dok svira na ulici, ističe, zna da usrećuje ljude.
– To mi je nekako najprirodniji odnos sa publikom, sa kojom i pričam dok sviram. Najviše volim kad deca zastanu da bi me slušala i kad teraju roditelje da ubace novac u kofer, jer im je violina zanimljiva zato što je retko ko svira na ulici. Dolaze i psi. Po nekoliko njih sednu ispred mene i slušaju dok sviram. Prilaze mi ljudi koji inače ne slušaju muziku i koji kažu da ne mogu da veruju da violina može tako lepo da zvuči. Zadovoljstvo mi je kada mogu da utičem na jednog čoveka, a kamoli na hiljade ljudi. Emocija mi je najbitnija – iskren je Đorđe.
Pošto ne želi da ima nikog ko će da mu naređuje šta da radi, niti želi da propisano vreme provodi na poslu, niti sebe vidi na koncertima, on sada svira violinu za jedan inostrani sajt. Kada neko napravi pesmu, pošalju mu deonicu ili note po kojima treba da odsvira na violini. U budućnosti, kaže, planira da radi ono što i sada – da uživa!
Od Beča do Barselone
Đorđe je svirao u Nemačkoj, Austriji, Norveškoj, u Grčkoj petnaest puta, mesec dana kod Ženevskog jezera, šest meseci na Malti… Nekada sa Đurđom, a nekada sa prijateljima, koji su mu samo pravili društvo.
– Najdraže putešestvije mi je bilo kad sam bio sa drugom iz Makedonije. Sakupili smo 70 evra i 2013. godine seli u auto, stigli do Beča i svirali četiri dana. U gepeku smo imali samo ajvar, džem i hleb. Pošto smo zaradili dovoljno novca, otišli smo do Minhena na Oktoberfest. Svirao sam dva dana, pa smo otišli u Cirih kod prijatelja. Tamo sam svirao na ulici, pa čak i na jednoj svadbi. Ostali smo 10 dana i zaradili puno para. Potom smo otišli u Barselonu…
Pobede na dečjim festivalima
Đorđe je pobeđivao na svim dečjim takmičenjima, ali kao pevač. Na Muzičkom toboganu pobeđivao je kada je imao samo pet godina, na takmičenju Zlatno zvonce i na drugim dečjim festivalima od 1996. do 1999. godine. S pet godina krenuo je u Školu za muzičke talente, što je tada bio presedan, jer niko tako mali nije mogao da upiše tu školu. Škola je morala da traži dopuštenje Ministarstva prosvete.
Krenuo je sa dve godine starijim polaznicima. Osnovnu školu pohađao je posebno, pa je bio u raskoraku. Sedmi i osmi razred završio je vanredno za godinu dana, upisao srednju dve godine ranije. Nažalost, tada je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, pauzirao je četiri godine, a kada se oporavio, fakultet je završio za tri godine…
Modni brend Novi talas
Pored svega što radi, Đurđa ima vremena da sa majkom Danielom već četiri godine šije specifičnu garderobu za one koji ne mogu da se pronađu u klasičnom stilu. Same osmišljavaju modele i od hobija su napravile modni brend Novi talas. Bile su presrećne kada je njihov komplet nosila influenserka prilikom davanja intervjua za „El“, najbolji modni časopis u Srbiji.
– Upravo smo osnovale Udruženje Novi talas starih vremena, koje će okupljati žene sa sela, žene invalide, samohrane majke, jer nam je cilj emancipacija žena iz ugroženih grupa i njihovo ekonomsko osnaživanje. Edukovaćemo ih za ručne radove, poput pletenja i šivenja, ali i organskog baštovanstva, pripremanja zimnice… – kaže Đurđa.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
