Zadužio srpski rod

Vest o odlasku Borivoja Bore Dragaševića, najpoznatijeg Srbina iz Kanade, kako su „Vesti“ svojevremeno nazvale ovog rodoljuba, evocirala je niz sećanja na neumornog borca za krst časni i slobodu zlatnu. U večnost se preselio 13. februara, baš na rođendan svoje supruge Drage, odane životne saputnice koja ga je pratila u svim poduhvatima, nadahnutim beskrajnom ljubavlju prema srpskom rodu.

Rođen je 8. decembra 1924. u Kragujevcu, u oficirskoj porodici koja je živela u Dalmaciji, Crnoj Gori, Hercegovini i u Srbiji. Stanovali su u Beogradu za vreme bombardovanja 1941. Pobegao je u Grčku 1944, zatim prešao u italijanski logor odakle su izbeglice kasnije prebačene u nemački logor. Stigao je u Kanadu 1948. godine. Prvo je radio na građevini u Ontario Hajdro na severu te provincije. Prešao je u Nijagaru gde je postao jedan od osnivača Crkve Svetog Đorđa i njegovog hora.

Nastavio je rad za istu firmu kao tehničar u Torontu gde je postao aktivan član Crkve i hora „Sveti Sava“. Kao dugogodišnji direktor Radio Šumadije podržavao je sve patriotske aktivnosti u korist Srbije, njene Crkve i naroda i u Kanadi. Kao predsednik Srpske narodne odbrane organizovao je Srpski dan u Nijagari više od 30 godina. U ime SNO bio je jedan od inicijatora da se baš na tom mestu podigne spomenik Nikoli Tesli. Zabeležio je svoj životni put u autobiografiji „Stopama predaka“, a sav novac od prodaje knjige poslao je srpskoj siročadi u Gnjilane na Kosovu.

Za svoj dugogodišnji rad i promovisanje Srba i Srbiju – od radija, preko „Glasa kanadskih Srba“ čiji je glavni urednik bio pune dve decenije, do raznih organizacija, prestolonaslednik Aleksandar mu je dodelio Orden Krune s Velikim krstom prvog reda, a Kanada ga je odlikovala Medaljom Kraljice Elizabete za njegov doprinos mulitikulturalizmu.

Kada je, u čast generalu Jovanu Dragaševiću (1836-1915), ratniku, književniku i utemeljivaču vojne štampe u Srbiji, povodom 100 godina od smrti, u Domu Vojske Srbije, u Beogradu otkriveno spomen-obeležje sa njegovim likom, pročitano je pozdravno pismo koje je iz Toronta poslao njegov praunuk Bora:

– Presrećan sam što se Jovanu Dragaševiću na ovaj način odaje priznanje za njegov rad i doprinos, kao i za kovanicu „Samo sloga Srbina spasava“. Poznato je da se moj pradeda svojevremeno požalio svome prijatelju, književniku Jovanu Boškoviću, rektoru Velike škole i ministru prosvete, što se njegova kovanica uzimala kao narodna poslovica. U jednom pismu on kaže: „Istina, milo bijaše mi što se ta moja izreka unosi u narodne umotvorine, ali i žao mi bijaše da se moje lično od mene još za života otima.“

Prateći Jovanov primer koji je prenet s kolena na koleno, na mog dedu Borivoja, potom na mog oca Dragora i na mene, posvetio sam ceo život u Srbiji i Kanadi u odbrani Srbije i srpstva, što je opisano i u mojim memoarima.

Kad je dobio odlikovanje kraljevskog doma Karađorđević, Bora Dragašević je, u razgovoru sa Radmilom Lončar za „Vesti“, ne skrivajući emocije, istakao:

– Orden Krune doživljavam kao veličanstven dar, možda na kraju mog života, kao oličenje spomena na moj rad i moju spremnost još od najranijih mladalačkih dana da žrtvujem svoj život za Srbiju i našu monarhiju. Od rođenja sam odgajan na amanetu predaka, u tradicionalnoj srpskoj kraljevskoj oficirskoj porodici kojoj su kroz celu njenu istoriju simboli srpstva bili kruna, kraljevi iz dinastije Karađorđević, pravoslavna hrišćanska vera i srpska svetosavska tradicija.

Onima koji su bili bliski ovom patrioti žao je što nije dočekao da, u čast Dana državnosti Srbije, 15. februara 2020, vidi Nijagarine vodopade osvetljene u bojama zastave njegove voljene Srbije.

Pomoć sunarodnicima u otadžbini

Bora Dragašević je i u najtežim godinama raspada bivše SFRJ sve svoje snage usmerio na odbranu srpskog nacionalnog interesa, istovremeno se angažujući se na pomoći postradalim sunarodnicima, počev od Srpske Krajine, preko Bosne i Hercegovine i Republike Srpske do Kosova i Metohije, ne zaboravljajući pri tom ni nevoljnike u centralnoj Srbiji.

Dragoceno svedočanstvo

Govoreći o memoarima „Stopama predaka“, Dragašević je priznao da „sve to nije bilo lako staviti između dve korice“:

– Znam da ničiji život u celosti ne može da se ispriča i da za to ne bi bile dovoljne ni hiljade stranica. Svestan sam da moja svedočenja neće kod svih naići na odobravanja, ali nisam štedeo ni sebe, ni druge. Mirne savesti sam sve zapisao onako kako sam video i doživeo, bez namere da bilo koga uvredim.

Vredna priznanja

Kao istaknuti član Liberalne partije postao je prvi srpski predstavnik pri Ministarstvu za multikulturu i od tadašnjeg kanadskog premijera Pjera Trudoa dobio Povelju zahvalnosti za uspešno angažovanje. Kanadska država dodelila mu je i 1996. godine Zlatnu plaketu za volontersku aktivnost na afirmisanju srpske etničke zajednice i multikulturizma.