Zadužbinarstvo kod Srba (2): Za pravdu nikad nije kasno!

Privrednik Nikola Spasić je 1909. Beogradskom univerzitetu zaveštao fond vredniji od Nobelovog! Ova visokoškolska ustanova u svom posedu imala je dva rudnika zlata u Majdanpeku, poklon kraljice Natalije Obrenović. Trgovac Luka Ćelović Trebinjac, za koga se pretpostavlja da nije završio ni osnovnu školu, basnoslovni imetak je ostavio BU, koji je zahvaljujući velikodušnim darodavcima veka, između dva svetska rata, posle Sorbone i Bečkog univerziteta bio najbogatiji u Evropi. Tada je u Beogradu bilo više studentkinja nego u Parizu i austrijskoj prestonici.

Ove zadivljujuće činjenice u razgovoru za „Vesti“ otkriva Boško Savković, reditelj dokumentarnog filma „Zadužbine i fondovi Univerziteta u Beogradu“ kojeg je, sa složnom ekipom ovog ostvarenja, zaveštao upravo Beogradskom univerzitetu, idući stopama ljudi koji su sledili svoje srce u želji da ih buduća pokolenja pamte po dobroti i plemenitosti. Za njih su znanje i obrazovanje bili svetinja i ove vrednosti su stavljali iznad interesa sopstvenih porodica.

Poklanjali i stranci

– Upravo zahvaljujući njihovoj viziji Beogradski univerzitet je stekao ugled i poštovanje. Ovaj film govori ne samo o najvećim zadužbinarima u srpskoj prestonici, već i o drugim humanim osobama koje su svojoj deci, kad su ih iškolovali i obezbedili im krov nad glavom, poručili: „Sada idite, putujte dalje u život, a imovinu ostavljamo nekoj drugoj srpskoj deci da mogu da se iškoluju ovde“. Među njima ima malih trgovaca, univerzitetskih profesora. Ne postoji nijedan ozbiljan profesor ili rektor koji posle odlaska sa položaja ili posle smrti testamentom nije ostavio nešto BU. Do kraja 19. veka veliki broj srpskih studenata studirao je ili u Francuskoj ili u Austriji, ali bilo je mnogo ljudi koji su želeli da se mladi školuju u otadžbini – objašnjava Savković.

Ukazuje da je fascinantan duh tih ljudi koji su imali iskonsku spoznaju da je obrazovanje lična karta jedne države i da su učeni građani pokretački motor za našu zemlju.

– Među najvećim donatorima je Miša Anastasijević koji je ostavio zgradu, čuveno Kapetan Mišino zdanje u kome je danas zgrada Rektorata. Luka Ćelović Trebinjac je, kao što se zna, zaveštao najveći legat Univerzitetu. Jedna žena iz Australije darovala je imovinu od koje je osnovana Australijska zadužbina za proučavanje antropologije. Od Karnegijevog novca je napravljena univerzitetska biblioteka koju su nove vlasti nazvale po Svetozaru Markoviću. Interesantno je da zadužbinari BU nisu bili samo Srbi već i stranci, ali i Cincari i Jevreji koji su tu živeli…

Dva rudnika zlata

Reč je uglavnom o imovini koja je poklonjena pre Drugog svetskog rata.

– Treba napomenuti da je imovina počela da se daruje još od šezdesetih godina 19. veka, a u vreme Karađorđa ljudi su počeli da uče, praveći Licej, Veliku školu. Inicijative da čuvena Velika srpska škola preraste u Univerzitet počele su 1903.

– Prva svečanost povodom osnivanja Univerziteta je održana početkom septembra 1904. godine, prisustvovali su joj najznačajniji profesori. Svako je darovao ono što je imao i što je mogao. Dnevni list „Politika“, osnovan 1904, veoma je kritički pisao o tom događaju. U tekstu je isticano da nije teško osnovati univerzitet, ali ga je teško održavati. „Politika“ je pisala i da smo u to vreme, posle Turske, najnepismenija zemlja u Evropi. To je frapantan podatak. Zahvaljujući velikodušnosti zadužbinara, bogatstvo Beogradskog univerziteta je bilo veliko, ali je sve nestalo. Najpre je nacionalizacijom sve postalo državno, društveno, pa je na kraju mnogo toga i otkupljeno. A Univerzitet je mogao sam da se izdržava od prihoda od poklonjene imovine i ubiranja rente.

U filmu, navodi Savković, ima mnogo šokantnih detalja:

– Kraljica Natalija, koju je suprug Milan proterao iz Srbije, nasledila je velika šumska bogatstva i dva rudnika zlata kod Majdanpeka, sve je 1924. poklonila Univerzitetu. I posle toga nije mogla da se vrati u Srbiju. Univerzitet je ubirao rentu do nacionalizacije 1944. Njena pozlaćena bista je stajala na ulazu u Kapetan-Mišino zdanje, ali su je uklonile komunističke vlasti 1944. godine posle oslobođenja Beograda, a posle odlaska nemačkih okupatora i izbačena negde na đubrište i niko ne zna gde je. Prema svim zadužbinarima načinjena je velika nepravda. Negde su posle rata skidane i njihove ploče, postavljene u ime zahvalnosti. Nikad nije kasno za pravdu.

Zahvalnica

Boško Savković, proslavljeni reditelj, autor brojnih nagrađenih filmova („Plodovi zime“, „Bog da prosti“, „Posle bombi“, „U ime života“) inače generalni sekretar Unije poslodavaca Srbije, na godišnjoj svečanosti Dan zadužbinara Univerziteta u Beogradu, dobio je zahvalnicu za ogroman doprinos promovisanju zadužbinarstva na BU.

– U potrazi za dokazima mnogo su mi pomogli Vladimir Tomić, istoričar iz Istorijskog muzeja grada Beograda i Ljubica Ćorović, šef Odseka za stare i retke knjige Biblioteke grada Beograda. Oni, doskorašnja rektorka Univerziteta Ivanka Popović i donedavna prorektorka za finansije Gordana Ilić Popov, u ovom filmu nose priču o vremenu kada je Beograd bio prava metropola, ali i o bolnoj nepravdi učinjenoj ne samo Univerzitetu nego celom srpskom društvu – ističe Savković.

Prekopani grob

Neki dobrotvori su imali lične motive, napominje naš sagovornik.

– Milosava Stamenković je, recimo, ostavila BU sve što je imala jer nije imala da plati grobno mesto dvadeset godina unapred. Darujući poklon, molila je da joj se plaća grobno mesto i upali sveća za Svetog Jovana, njenu krsnu slavu. Nažalost, neko je posle Drugog svetskog rata „zaboravio“ i prestao da plaća tu taksu i ona je prekopana. Jedna žena iz Svilajnca ništa nije ostavila sinu, koji je bio u mentalnoj bolnici, navela je da je bolestan i da joj duguje 65.000 dinara. Kuću i imanje ostavila je Univerzitetu. Tražila je da joj se napravi grobnica i da sina kad umre sahrane pored nje.

Sutra – Zadužbinarstvo kod Srba (3): Skromni Hercegovac