Vučji narod

Živo i jako verovanje da je bratstvo ili pleme u srodstvu sa nekom životinjom, biljkom, nebeskim telom ili prirodnom pojavom, u drevna vremena je bilo.

– Živo i jako verovanje da je bratstvo ili pleme u srodstvu sa nekom životinjom, biljkom, nebeskim telom ili prirodnom pojavom, u drevna vremena je bilo rašireno celim svetom, pa tako i među Slovenima. Odabrana životinja postaje totem, i od tada je nedodirljiva, što znači da se ne sme ubijati niti jesti. Pripadnici jednog totema oblače se u kože životinja koje su uzeli u zaštitu. U svečanim prilikama se u njih i prerušavaju i oponašaju ih, a u slobodno vreme stalno uz sebe nose slike i figure totema, ili ih tetoviraju u svoju kožu.

– Srbi su se često, i to ne samo u figurativnom govoru, izjednačavali sa vukom u verovanjima i ritualima. Čak donedavno je bio običaj u selima da kad se rodi muško dete, za koje se sumnja da je već na meti uroka, izađe babica na vrata i objavi ukućanima: „Rodi vučica vuka, celome svetu na znanje, a vučiću na zdravlje!“ Srpski epski junaci najviše su voleli da nose kape od vučje ili medveđe kože, zvane ćurak, a u vreme Božića, uz mesojeđe i na svadbama, prerušavali su se svatovi u vukove i kretali se u povorkama.

– Jedna narodna makedonska priča kaže, da kada je Bog stvorio čoveka, hteo je i đavo da stvori svog čoveka. Pokušao je, ali umesto da se stvori čovek, stvorio se vuk, dok se u bosanskoj uspavanci peva: „Nini, sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila.“

– Srbin se često naziva vukom, kao što Vuk Karadžić napominje u izreci, kada se iznenada sretnu dva prijatelja u tuđem mestu: „Oklen tu vuka vidio?“. I u srednjovekovnim dokumentima, koje je pronašao i objavio istoričar Konstantin Jireček, razni narodi se upoređuju sa životinjama, pa se tako za Srbina kaže da je vuk.