Vera leči dušu!

Napojili smo duše i tela s izvora od Hilandara do Dalmacije. I taj melem ćemo podeliti sa svojim sunarodnicima širom Australije. Ovo poručuje protojerej stavrofor Đuro Đurđević, starešina hrama Svetog Georgija u Kabramati u Sidneju.

Sa grupom vernika on je ovo leto iskoristio da obiđu najveće srpske svetinje, ali i da poseti jedno od najvećih srpskih sela u Dalmaciji pre rata, Smoković kod Zadra, gde se danas srpske duše mogu prebrojati na prste, a crkva iz 16. veka – sakrivena je prašumom korova i šiblja mada je na spisku Uprave za zaštitu kulturnih dobara Republike Hrvatske.

Doček u Makedoniji

– Uželeli su se ljudi zavičaja, svoje otadžbine. Posle dve godine raznih karantina i ograničenja, napokon se ovog leta iz Australije moglo mnogo slobodnije putovati ka Evropi i mnogi naši zemljaci su to i iskoristili. Avioni su puni naših ljudi. Mnogi od njih su posetu matici iskoristili i da se raspitaju da ovde ulože, jer džaba vam i Bahami i Karibi kada su Srbija, Republika Srpska i Crna Gora tri puta lepše od svih tih destinacija. I mi smo došli zbog toga. Da napojimo duše našim prelepim svetinjama i pravoslavnom verom od Hilandara do Dalmacije – počinje razgovor prota Đuro Đurđević koji je malo pre Vidovdana došao sa protojerejem stavroforom Miroslavom Hadži Popovićem, bivšim starešinom hrama Svete Trojice u Melburnu i dugogodišnjim sekretarom Eparhije australijsko-novozelandske, kao i trojicom parohijana, članova Crkvenog odbora iz Kabramate inženjerima Jovanom Ardalićem i Milanom Kalanjom, kao i Mladenom Šuvailom, Srbinom koji je 1. 319 dana – najduže od svih stradalnika, proveo u muslimanskom kazamatu Tarčin.

Prota Đuro kaže da su najpre krenuli ka istoku, ka Svetoj Gori, a da je prva stanica bio obilazak crkava u Makedoniji.

– Tamo smo bili gosti mitropolita Petra, episkopa bitoljsko-prespanskog i administratora australijsko-novozelandskog sa kojim se poznajemo i družimo u Australiji, ali sve do nedavnog ujedinjenja sa našom Crkvom, nismo mogli da zajedno služimo liturgije. I zaista, oni su presrećni činjenicom da je vraćeno to liturgijsko jedinstvo pravoslavne vere. Prilikom ranijih poseta makedonski policajci bi me, čim bi videli mantiju, zadržavali po nekoliko sati na granici, a ovog puta je sve prošlo glatko. Ali, mnogo bitnije je što sam u njihovim crkvama sada video i neke srpske ikone kojih ranije nije bilo. Verovatno su bile sklonjene u riznice, pa vraćene – priča prota Đuro Đurđević.

Pre nego što su brodom krenuli ka svom odredištu – Svetoj Gori, nezaobilazna stanica na tom putu je bio Solun i Vojničko groblje na Zejtinliku kako bi se poklonili senima srpskih junaka iz Velikog rata.

– Deda Đorđe je nažalost bio previše slab, pa ga ovog puta nismo pozdravili, ali gospođa koju je imenovala Vlada Srbije bila je veoma predusretljiva i na dostojan način ga je zamenila – priča ovaj sveštenik.

Na Svetoj Gori – mestu od posebne važnosti ne samo za Srbe, već za sav pravoslavni svet, boravili su u Hilandaru, ali i obišli Pantelejmon – mesto koje je zahvaljujući pomoći predsednika Rusije preraslo u pravi mali grad.

U keliji Svetog Save

Manastir Svetog Pantelejmona poznat je i kao Rusikon ili Novi Rusik i jedan od 20 najpoznatijih manastira na Svetoj Gori osnovan kao rusko monaško naselje u 11. veku.

Ipak, za Srbe iz Australije je poseban doživljaj bio da posete keliju Preobraženja Gospodnjeg, mnogo poznatiju kao Paterica. Reč je o isposnici Svetog Save Srpskog koju je podigao 1199, kako bi živeo i molio se u samoći.

– Upravo ovo sveto mesto povereno je na čuvanje jednom našem parohijanu iz Sidneja, Zdravku Ostojiću, pa smo tu proveli dva dana i to je zaista neponovljiv osećaj. Neopisivo je kako se čovek oseća dok boravi i moli se Bogu baš na onom mestu na kome je to činio naš svetitelj i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.

Protojerej stavrofor Đuro Đurđević priča da je drugi deo hodočašća bio posvećen „pohodu na Zapad“, odnosno obilasku pravoslavnih svetinja u Republici Srpskoj i „pravoslavnoj Dalmaciji“.

– Upravo ovako je taj deo Hrvatske opisao veliki episkop dalmatinski Nikodim Milaš u svojoj knjizi. I tu smo doživeli veliku tugu. Od Knina, gde smo posetili hram Pokrova Presvete Bogorodice, pa sve do krajnjeg odredišta prolazili smo praznim putevima, sa praznim selima u kojima više nema ni Srba, ali ni Hrvata.

Prota Đuro kaže da su na putu ka Zadru, na samo desetak kilometara od Knina u mestu Oćestovo, otišli do manastira Svete velikomučenice Nedelje koji je obnovio vladika Fotije dok je bio na čelu Dalmatinske eparhije, a koji se nalazi u selu Oćestovo.

– Crkva Svete velikomučenice Nedelje uživa posebno poštovanje među pravoslavcima u Dalmaciji. Zahvaljujući vladici Fotiju, u porti hrama je vraćena bista vladike Stefana Kneževića koji je upravljao ovom eparhijom od 1853. do 1890. kada su, njegovom zaslugom, podizane nove škole, narod je opismenjavan, a eparhija je stipendirala nadarene učenike i studente – otkriva ovaj sveštenik i dodaje da se put ka Dalmaciji najtačnije može opisati kao – tuga.

– U većini mesta gde su nekada živeli Srbi sada nema nikoga ili tek je po neka „živa kuća“. Ali, u ovim krajevima sve je manje i Hrvata. Svi odlaze. Vozeći se preko Bukovice bukvalno satima nismo nailazili na drugo vozilo ili čoveka.

Crkva u korovu

Krajnja odrednica puta bio je Smoković, nekada jedno od najvećih srpskih sela u ovom delu Dalmacije. Selo se nalazi na desetak kilometara od Zadra, između Murvice i Zemunik Donji, a izdvaja se i po crkvi sagrađenoj u 16. veku – hramu Svetog Georgija koji je osveštan 1567. godine. Ova pravoslavna svetinja je u registru Uprave za zaštitu kulturnih dobara Hrvatske, ali u praksi, prota Đuro kaže da ova država to nimalo ne pokazuje, jer je crkvu gotovo nemoguće naći.

– Nema bukvalno ni jedne oznake gde se nalazi, a čitav kraj je obrastao u korovu i šiblju. Pitali smo više meštana da nas upute, ali nisu stvarno znali ili nisu hteli da nam pomognu. Tek u jednoj auto-radionici su nam rekli u kom pravcu da krenemo, kako su rekli „da pronađemo to što tražimo“. Crkvu smo na kraju otkrili tako što smo gledali gde su najviši borovi u okolini. Srbi su uvek uz crkve i groblja sadili čemprese, a kako su tu vekovima tako i to drveće nadvisuje sve drugo.

Prota Đuro kaže da je tužno bilo videti da su svi prilazi crkvi zarasli u korov i šiblje, ali da je bogomolja u potpunosti obnovljena mada je dva puta minirana tokom poslednjeg rata.

– Na molbu parohijana koji nisu mogli da dođu, održao sam opelo nad grobovima njihovih najmilijih i otišli sa velikom tugom u srcu što ne postoji bar tabla da je ovde crkva iz 16. veka.

Ovaj sveštenik objašnjava da su svi sa tom tugom prolazili i kroz brojna srpska sela koja ni tri decenije od završetka rata nisu obnovljena.

– Obišli smo Crkvu Svetog Jovana Krstitelja u Benkovcu, a zatim se spustili do manastira Krka. Tamo smo napojili svoje duše i srca. Gostoprimstvo u ovom manastiru je poznato u celom svetu, pa su nas i počastili, a uspeli smo da se vidimo i s igumanom, ali i ocem Dositejem. Posetom ovom manastiru ostvarili smo plan i vraćamo se u Australiju ispunjeni prelepim utiscima, napojeni verom sa izvora s nadom da ćemo se sledeće godine ponovo okupiti i doći u otadžbinu – kaže na kraju razgovora protojerej stavrofor Đuro Đurđević, starešina hrama Svetog Georgija u Kabramati u Sidneju.

Šantićevo proročanstvo

Prota Đuro Đurđević ističe tužnu činjenicu da je povratak Krajišnika odavno završen.

– Poslednjih godina više se mrtvih vratilo u Dalmaciju nego živih. Evo, dok smo boravili tamo, održane su dve sahrane. Ljudi, ma gde živeli, na kraju žele da ih vrate onamo gde su im očevi, đedovi, prađedovi… Kao da se obistinjuju stihovi velikog Šantića iz njegove pesme „Mi znamo sudbu“ :

„Sve tako dalje, tamo, do Golgote,

I kad nam muške uzmete živote,

Grobovi naši boriće se s vama!“

Poruka sunarodnicima

Na naše pitanje sa kojom porukom se vraća u Australiju i svojim parohijanima, prota Đuro nema dileme.

– Kao što Jevreji govore: „Nikada neću zaboraviti Jerusalim“, tako je i moja poruka Srbima da nikada ne zaborave kraj odakle su i da se nikada ne odreknu svog porekla. Svoj zavičaj stalno treba da bude u srcu i duši. Ne smemo da zaboravimo ni ko smo, ni odakle smo. Zato je i važna poruka da nikada ne prodaju svoju zemlju. Seoba Srba je bilo i ranijih vekova, istorija se menja… – zaključuje prota Đuro Đurđević.

Poseta Kokićima

Prota Đuro je dolazak u otadžbinu iskoristio da poseti mnogočlanu porodicu Kokić iz Broda. Nakon što je prošle godine preminula Biljana Kokić koja ima desetoro dece, organizovana je velika humanitarna akcija prikupljanja pomoći da se mališanima obezbedi krov nad glavom. Srbi iz Australije su brzo prikupili oko 30.000 australijskih dolara kako bi im se renovirala kuća, a prota Đuro je želeo da ih vidi i uveri se da li je sve završeno po dogovoru.

– Imamo sreću što u obližnjem Gornjem Ilovu kod Prnjavora živi Rajko Ignjatić koji je pola veka proveo u Australiji. Njega smo zadužili da organizuje majstore da se Kokićima napravi dom dostojan čoveka i oni su prezadovoljni. Ostalo je novca i za pelat za zimu – kaže prota Đuro.