Srce nije rob para

U novinarskim krugovima po beogradskim kafanama, u drugoj polovini minulog veka, kao ubedljiva ilustracija pobede dovitljivosti prepričavala se lekcija iz američkih udžbenika marketinga inspirisana istinitim događajem. Izvesni Džon Smit je žarko želeo da postane slavan književnik. Napisao je roman i nazvao ga „Plavi vulkan“. Potrošio je svu ušteđevinu na štampanje. Na njegovo beskrajno razočaranje, od 5.000 primeraka prodata su samo pet. Očajan, bez dolara, grčevito je razmišljao šta da radi kako bi svoj prvenac lansirao na tržište. Nakon desetak dana „kliknula“ mu je spasonosna ideja. Od prijatelja je pozajmio novac i u svim najtiražnijim listovima širom države objavio oglas lične prirode: „Bogataš tridesetih godina, prijatnog izgleda, želeo bi braka radi da upozna devojku koja liči na junakinju knjige ‘Plavi vulkan’.“ Tiraž je preko noći planuo. Džon je tako ostvario takozvani američki san.

Sagovornik „Vesti“ Ognjen Radić, serijski preduzetnik koji je postigao cilj da se „penzioniše“ sa 35 godina, otelotvorenje je pak beogradskog sna. Krenuo je od nule, naoružan inteligencijom i čeličnom voljom, dosegao je zvezdane visine u biznisu, a danas najveći deo vremena provodi baveći se humanitarnim radom.

Podrška porodice

U svemu ima neizmernu podršku porodice, majke Radmile, poznate srpske istoričarke, oca Dragana, inženjera i mlađeg brata Marka, bivšeg kolege u FitPass-u i pre svega prijatelja.

– Kada sam svojevremeno odlučio da idem u SAD, roditelji su mi kupili avionsku kartu. Do pre par godina sam mislio da nisu imali mesta za klavir, a oni su ga, u stvari, prodali kako bi mi platili putovanje. Na Floridi sam nešto manje od godinu dana vozio kamion, radio selidbe, ali nisam se pronašao. Amerika je 24-časovna jurnjava za parama, kada dođe vikend, svi se napiju i onda krene sve iz početka. Iako sam zarađivao dobro, falili su mi moji ljudi. Vratio sam se kao 21-godišnjak, započeo različite poslove, držao klub, kafić i gubio vreme dok se nisam zaposlio kod jednog sjajnog čoveka koji je tada bio pionir internet marketinga kod nas. Tu sam se zadržao tri-četiri godine. Za mene je to bilo neprocenjivo iskustvo uprkos maloj plati. Naučio sam mnogo toga. Kada sam otišao odatle sve je krenulo uzlaznom putanjom. Pokrenuo sam dva sitna posla, radio sam za druge, što u sektoru marketinga, što u prodaji. Sledeća moja stanica bio je Rocket Internet . Tada sam imao 25-26 godina. Kontaktirao me je Pavel, moj budući partner iz Poljske.

To je, ukazuje, možda najbolji intervju za posao koji je ikad imao:

– Mislio sam da su me zvali da se posavetuju oko situacije u zemlji. Njega sam bukvalno s intervjua odveo u kafanu, napio ga i vratio u hotel. Dve nedelje docnije ponudili su mi poziciju MD-a, odnosno menadžer direktora za region. Rocket Internet je najveći investicioni fond za internet tehnologije na svetu, konglomerat iza koga stoje brendovi Groupon, Food Panda, Delivery Hero … Ja sam vodio Food Pand-u sa namerom da preuzmemo Donesi.com, koji je osmislio i napravio bračni par Zirojević. Donesi.com je kao i Glovo prešao u ruke Nemaca, Rocket Interneta koji je alfa i omega u toj oblasti. Tu sam skoro bio dve godine. Baza je bila u Beogradu, a sedište za region nam je bilo u Varšavi. Pavel i ja smo postali sve bliskiji, a to prijateljstvo je krunisano kumstvom. Obojica smo posle dve godine dobili unapređenje, trebalo je da se selim u Berlin. Odbio sam to i dao otkaz, kao i Pavel. Odlučili smo da otvorimo nešto sami. U to vreme Poljska je uveliko izlazila iz tranzicije i u ovoj državi se formirala ozbiljna IT sila. Počeli smo da tražimo firme koje su otvorene otprilike u Poljskoj 10-12 godina ranije. To je spisak od 24 kompanije koje su dosegle zarade u milijardama. Otvaramo Shootiranje bar koji i danas radi u Savamali. U Varšavi ih, inače, ima više od 400. Nakon toga smo krenuli dalje po spisku na kojem je bio i FitPass, koji je naša najuspešnija priča.

Lekcija iz bolnice

FitPass je radio po principu da jedna ulaznica važi za sve moguće sportske objekte u zemlji, a bilo je i dodatnih pogodnosti.

– Proširili smo se u nekom trenutku na šest zemalja, a u Beogradu je svako sa našom karticom mogao da ima popust od 20-30 odsto u Najku, restoranima zdrave hrane, salonima za masažu. Mi smo od toga pravili neku vrstu kluba. A sam početak nije bio nimalo lak. Pavel i ja smo pozajmili pare, to se danas popularno zove „angel investitors“. Pozoveš svoje drugare da ulože u tebe. Mi smo, u stvari, pozajmili novac od prijatelja. Bilo je povuci-potegni. Uložili smo u FitPass 100.000 evra. Posle tri-četiri meseca nismo imali dovoljno prihoda da bismo isplatili ljude. U tom trenutku iz jedne velike strane kompanije, koja posluje u Srbiji, javljaju da su zaboravili da nam jave da su potpisali ugovor. Šest godina kasnije FitPass je prodat za veliki novac. Imali smo ludu sreću, ali i dobar proizvod i odličnu firmu. Od četvrtka do ponedeljka smo razmišljali da li da je zatvorimo ili ne, a u ponedeljak smo dobili vest o potpisanom ugovoru. To je bio preokret preko noći.

Radić ovo tumači kao plod sreće, ali i „specijalne taktike“:

– Jedna velika strana IT firma je raspisala konkurs. Poslao sam 30 svojih drugara da obave intervjue, a oni su na kraju razgovora pitali da li zaposleni imaju benefite kao što je FitPass. Na informaciju da nemaju, nisu odreagovali baš najbolje. Ta kompanija je sutradan potpisala ugovor sa nama. Onda sam slao u sve moguće biznis delove grada da dele flajere. Potom bi moji drugari koji su radili u tim firmama odlazili kod svojih direktora i negodovali što oni nemaju FitPass, a svi ostali imaju. Naravno, ubrzo bi te kompanije postale naši klijenti.

Naš sagovornik priznaje da mu se životni moto promenio pre dve godine.

– Bio sam žrtva prvog talasa korone, imao sam hipoksiju (smanjen nivo kiseonika u mozgu). Ležao sam 20 dana u KBC Bežanijska kosa, izgubio sam devet kilograma za sedam dana. Skačem padobranima, vozim motore, bavim se raznim nekim „ludostima“ i na kraju da me ubije virus. Stanete malo i zapitate se šta je vaš životni cilj i da li uopšte idete ka njemu, ili je van fokusa jer se bavite drugim stvarima. U tom trenutku sam počeo da prodajem sve firme koje su zahtevale mnogo vremena i posvećenosti. Novac je izgubio smisao jer na kraju dana, izgleda, da neću ni stići da ga potrošim. Ispostavlja se da ništa nisam smisleno uradio osim što sam zaradio pare. Tada sam se dodatno angažovao na polju dobrotvornog rada i provođenju vremena sa ljudima. Koja je poenta ako i nekom drugom ne bude bolje? Možda sam ranije bio „japi“, klasičan izdanak milenijumske generacije. Sad se to promenilo, više sam usmeren na svoju porodicu, prijatelje i na ljude kojima je potrebna pomoć nego na posao.

Humani bajkeri

Trenutno 90 odsto vremena provodi na motoru.

– Pokušavam da se izvučem iz operativnog posla koji mi oduzima vreme. Imam timove iskusnih saradnika koje sam izgradio tokom godina. Ranije sam jurio pare, a da i nisam znao zašto. Što se tiče biznisa, ne mogu svoje roditelje da konsultujem oko nekih poslovnih poteza, ali stavovi i principi koje su usadili u mene nose pobedu na svim nivoima. Čemu svrha zarade ako nije bolje svima oko mene, a to se danas u ovom svetu individualnosti gubi iz vida. Pre pet godina sam stigao do željenog finansijskog nivoa, kupio auto, motor, ne razmišljam da li ću imati da jedem. Ne znam da li ću živeti narednih 5, 20 ili 50 godina. Ja ću i dalje praviti pare, ali ta količina koja je meni potrebna je već obezbeđena i zato sam srećan kada mogu da pomognem drugima.

Nije član nijednog bajkerskog udruženja, ali rado učestvuje u akcijama s članovima moto-kluba, pa ističe i akciju sa MK Sinovi juga iz Niša.

– U selu kod Prokuplja se desila situacija koju ste mogli da vidite u medijima sa bakom i njenim unucima. Sjajna ekipa iz Sinovi juga je poslala poziv, organizovala pomoć, renovirala kuću i oni sada mirno spavaju. Upoznao sam neke neverovatne ljude, prijatelje za ceo život i uzore, a za klince je bio nezaboravni doživljaj kada im je u dvorište stiglo 150 motorista.

Sa organizacijom Put, istina, život je učestvovao u nekoliko akcija.

– To radim sa Miletom Jovanovićem, sjajnim momkom koji je osnovao ovo humanitarno udruženje. Taj vedar, pobožni čovek se apsolutno posvetio pomaganju drugima. On nam javi šta kome treba. Mi se okupimo i odnesemo na lice mesta sve što je neophodno. Išli smo i u Sigurnu dečju kuću u Novom Sadu. Renovirali smo kuću jednoj baki iz sela za koje nikad niko nije čuo. Nedavno nas je jedna majka kojoj smo napravili novu kuhinju zvala na palačinke. Bajkeri obilaze i pomažu i zaboravljena staračka domaćinstva na jugu Srbije. Teško je naći reči da bi se opisalo to siromaštvo. Za pamćenje su naši susreti sa mališanima…

Borovnice i mini-farme

– Trenutno sam koncentrisan na poljoprivredu kojom se bavim na više lokacija u Srbiji. Sadim borovnicu, spremam organsku proizvodnju, a u pripremi je i veliki projekat vezan za etno-sela i mini-farme. Moja majka je postala deo vinarije Sto žena, tako da uživamo i u vinu – priča Ognjen.

Predavanja studentima

Intervju s Ognjenom Radićem u formi podkasta na Jutjubu je među najgledanijim.

– Kako je to krenulo, počeli su još više da me zovu na razna predavanja. Nedavno sam držao predavanje na Zlatiboru, Kopaoniku, u Tehnološkom parku u Nišu u programu Evropske unije pod nazivom „EU za tebe“, koji se takođe bavi preduzetništvom. Iskreno, nejasno mi je zašto ljudi dolaze na moja predavanja. Nisam najsjajniji govornik, mašem rukama, nemiran sam… Moj nastup nije baš najsjajniji, ali je spontan. Iz nekog razloga se to klincima svidelo. Ne ulepšavam im ništa, nego ih otvoreno upozorim: „Neće vam biti lako, čeka vas to i to, ne verujte puno u bajke koje se najčešće serviraju.“ U avgustu imam tri predavanja, zovu i sa FON-a i Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Problem, rešenje, biznis

– Jedan od poslova koji je takođe trenutno aktuelan, izazvan je sopstvenim problemom i rešenjem. U vreme dok je trajao proces prodaje FitPass-a
moj organizam je burno reagovao zbog stresa. Proradila je štitna žlezda, hormoni podivljali. Kad sam otvorio firmu, vozio sam juga, a nekoliko godina kasnije pregovaram o milionima. Meni je to i dan-danas naučna fantastika. Nisam mogao da spavam od treme. U nekom trenutku jedan moj prijatelj preporučuje mi ulje od konoplje. Nakon deset dana sam se preporodio, postao sam nov čovek. Zahvaljujući tom iskustvu, odlučio sam da pokrenem proizvodnju preparata s uljem od konoplje u Sloveniji, koje plasiramo na tržištu EU, gde su legalni. Trenutno naši proizvodi ulaze u najveći lanac hrvatskih apoteka. Konoplja je anatemisana kod nas još uvek, ali njen blagotvorni uticaj je nesumnjiv. To nije lek, ali može da ublaži simptome. Radimo sve živo, od kozmetike do proizvoda za pse i mačke – objašnjava Radić.