Aleksandar Reljić jedini snimio film o Evi Mozes Kor, žrtvi Aušvica i Rajneru Hesu: Bez oproštaja nema slobode

Odlazak legendarne Eve Mozes Kor, preživele logorašice Aušvica, koja je oprostila sopstvenim dželatima, „odbijajući da do kraja života nosi breme viktimacije na svojim leđima“, prenele su sve svetske agencije.

Ova heroina, koja je preminula 4. jula u Krakovu, ovekovečena je u dokumentarnom filmu „Enkel“ („Unuk“) scenariste i reditelja Aleksandra Reljića, koji je jedini snimio priču o njoj i Rajneru Hesu, unuku Rudolfa Hesa, komandanta ovog zloglasnog logora smrti, koga je simbolično usvojila kao svog unuka.

– Krajem 2013. godine došao sam na ideju da snimim emisiju o sudbini jugoslovenske memorijalne sobe u Aušvicu tzv. Jugoslovenskog paviljona. Želeo sam da iz tog ugla ispričam priču o odnosu bivših republika prema holokaustu i žrtvama tog stravičnog zločina iz Drugog svetskog rata. Ideja je bila da se ta specijalna dokumentarna emisija pod nazivom „Aušvic jugoslovensko sećanje“ prikaže 27. januara 2015. na Radio televiziji Vojvodine povodom 70-godišnjice oslobođenja tog logora u kojem je ubijeno više od milion Jevreja iz cele Evrope. Među tim žrtvama je bilo i 20.000 jugoslovenskih Jevreja, od kojih je više od polovine njih iz Bačke – priča za „Vesti“ autor Aleksandar Reljić.

Bliznakinje zamorčići

Uoči emitovanja te emisije, kako kaže, pratio je svetske medije koji su se bavili temom Aušvica. Tako je naleteo na tekst u „Dejli telegrafu“ o preživeloj logorašici Evi Mozes Kor i unuku komandanta Aušvica Rajneru Hesu i njihovom susretu baš na mestu logora krajem 2014. godine.

– Tada je Eva simbolično usvojila Hesovog unuka i sa njim potpisala zavet o zajedničkoj borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije. Bio sam potpuno i šokiran i oduševljen tom pričom i istog trenutka sam poželeo da uradim film o njima.

Tada je saznao da je Eva nekoliko godina pre javno oprostila zloglasnom nacističkom doktoru Jozefu Mengeleu, poznatom po nadimku „Anđeo smrti“, čija je bila direktna žrtva zajedno sa svojom sestrom bliznakinjom Mirjam. Njih dve su bile njegovi zamorčići, kao deo smrtonosnih eksperimenata koje je obavljao nad blizancima.

– Sa druge strane Rajner Hes, unuk komandanta Aušvica Rudolfa Hesa, takođe je bio veoma zanimljiv jer je na neki način i sam bio žrtva svoje nacističke porodice, od koje je pobegao kada mu je bilo 15 godina. Prvo sam proverio da li je bilo ko bilo šta snimio o njima. Kada sam shvatio da bih mogao biti prvi, pokrenuo sam čitavu mašineriju u Radio televiziji Vojvodine, koja je srećom osetila značaj ove priče i rešila da uđe u jedan veliki i dosta skup projekat – objašnjava Reljić početak stvaranja ovog izuzetno vrednog filmskog dokumenta.

Duh tinejdžerke

Po njegovim rečima, prvo je kontaktirao Rajnera kojeg je našao na Fejsbuku. Poslao mu je kratku poruku i napisao da je novinar iz Srbije, a on mu je odgovorio nakon dvadesetak minuta. Evu je pronašao preko Gugla.

– Ukucao sam njeno ime u pretraživač i „kontakt“ i odmah mi je izletela njena mejl adresa, koja je bila dostupna zbog muzeja C.A.N.D.L.E.S. (Children of Auschwitz Nazi Deadly Laboratory Experiments Survivors), čiji je ona osnivač. To je muzej sećanja na decu koja su bila podvrgnuta nacističkim smrtonosnim eksperimentima, koji se nalazi u malom gradu Tera Houtu, u blizini Indijanapolisa u SAD-u.

Taj prvi kontakt sa Evom za njega je bio potpuno neverovatan. Pisao joj je mejl oko četiri ujutro po evropskom vremenu i odgovorila mu je za manje od deset minuta.

– Bio sam zapanjen brzinom njenog odgovora, jer je to bio prvi kontakt sa njom i u tom trenutku nije znala da sam već razmenio poruke sa Rajnerom. Tog jutra, u sitne sate, razmenili smo još nekoliko mejlova i Eva je, tada u svojoj 81. godini života, kucala slova takvom brzinom i četovala sa mnom kao da je milenijalka, tinejdžerka. Bio sam potuno oduševljen. Čim sam i jednom i drugom predočio da želim da snimim film o njima, odmah su pristali. Nisam morao da ih ubeđujem. Osim toga, mi smo bili prvi koji smo im tako nešto ponudili.

Poljubac za Greninga

Ekipa RTV srela se sa Evom povodom snimanja dokumentarnog filma „Enkel“
20. aprila 2015. u Lineburgu, gradu na severu Nemačke, gde je bilo zakazano suđenje čuvenom „knjigovođi iz Aušvica“ Oskaru Greningu. Ona ga je kasnije tokom suđenja, na kojem je bila jedan od glavnih svedoka, zagrlila i poljubila kao čin oproštaja.

– Videli smo se u lobiju hotela u kojem je odsela. Došli smo sa Rajnerom, koji je sa nama već snimao pet dana i u kombiju RTV-a prešao više od 1.500 kilometara. Čim su se ugledali počeli su da zbijaju šale, pljuštali su vicevi. Eva, iako je hodala uz pomoć šetalice, bila je brza i energična, žena blistavog uma. Osmotrila je svakog od nas iz ekipe i u sekundi nas pročitala. Nije nijednog trenutka bila ozbiljna, pa sam se već uplašio kako ćemo izaći na kraj sa snimanjem. Bila je kao nestašna devojčica, a još u kombinaciji sa Rajnerom, koji je takođe detinjast, mislio sam da će se moj projekat završiti pre nego što je i počeo – s osmehom priča naš sagovornik.

Međutim, kako svedoči Reljić, istog trenutka kada je počela svoju ispovest iz Aušvica, zavladao je muk. Njena priča je sve hipnotisala i svima se urezala duboko u sećanje.

Pravi put

– Govorila je smireno i živopisno o strahotama koje je preživela, a potom o svom oprostu, koji nam je došao kao hladan tuš posle svega. Prosto je delovalo nemoguće da je bila u stanju da tako nešto uradi. Njena deviza da posle zločina, pa kazne i kažnjavanja, mora da postoji još nešto, a to je oproštaj, u svima nama budilo je nevericu.

Ipak, taj čin joj je pomogao da nastavi da živi i to je bio jedini način da ne ostane žrtva Aušvica do kraja života. Uverili smo se da je njen put bio pravi i da samo ona i njoj slični, koji su direktno preživeli takve i slične strahote, imaju pravo da opraštaju. Ona je tokom snimanja apelovala i na Rajnera da oprosti svome dedi, međutim tako nešto nije bilo moguće, jer bi jedan takav čin relativizovao zločin koji je počinio Rudolf Hes, jedan od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva.

Tokom snimanja filma „Enkel“ Eva Mozes Kor se dogovarala sa Rajnerom Hesom da će zajedno sa njim ići i na 75. i na 80. godišnjicu oslobođenja Aušvica.

– Nažalost, to nije dočekala. Evina smrt je zaista veliki gubitak za čovečanstvo. Njena poruka danas je više nego potrebna u vremenima punim ratnih sukoba, ksenofobije i rasta desnice i mržnje svuda na planeti – zaključuje Aleksandar Reljić, zahvaljujući kome će uspomena na ovu istinsku heroinu večno trajati.

Žmurke

Eva je bila puna duha. Van kamera se uglavnom šalila i na svoj i na tuđ račun. Bila je neverovatno zabavna. Njen i Rajnerov odnos je bio takođe poseban.

– Mislim da se to moglo najbolje videti u poslednjoj sceni mog filma, kada se krije iza drveta i poziva Rajnera da igraju žmurke. Sa druge strane, na samom setu je bila toliko koncentrisana ispričavši svoju priču u jednom dahu, bez potrebe da joj se postavljaju dodatna pitanja. Bila je stvarno neverovatna žena – priseća se Reljić.

Osveta

Eva Mozes Kor je rođena 1934. u Portu, u Rumuniji. Imala je deset godina kada je deportovana u Aušvic. Ona i njena sestra bliznakinja Mirjam (preminula 1993. godine), ostale su bez roditelja i dve starije sestre, svega pola sata nakon što su sišle iz stočnog vagona na „rampu za selekciju“. Za razliku od njene, porodica Rudolfa Hesa, kao komandanta Aušvica, vodila je „normalan“ život u vili, koju je delio samo zid logora. Tako su se njegova deca – Rajnerov otac, tri tetke i stric bezbrižno igrali na svega 100 metara od krematorijuma, u kojem su spaljivane nedužne žrtve.

– Za mene je najveći šok bio kada je Eva rekla da je njen odnos sa Rajnerom zapravo najveća osveta Rudolfu Hesu, jer njegov deda „ne može da uživa u svom unuku, ali ona može“. U toj rečenici je ležala sva filozofija ove divne bakice, tako obična, tako skromna i ljudska, da je baš zbog toga bila veličanstvena i neprevaziđena – sa setom priča sagovornik „Vesti“ i dodaje da je njena osnovna poruka svima nama bila da ne smemo da zaboravimo, ali da treba da oprostimo kako se zločini ne bi ponovili.

Nakon rata, Eva se sa sestrom Mirjam vraća u Rumuniju, a potom emigrira u Izrael, gde je postala medicinska sestra i stekla čin u izraelskoj vojsci. Kada se 1960. godine udala za Majkla Kora, američkog državljanina koji je takođe preživeo holokaust, preselila se u SAD.

Premijera u Beogradu

Dokumentarni film „Enkel“ („Unuk“) premijerno je prikazan na 65. Martovskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu 2018. godine. Dobio je nagradu programskog odbora Al Jazeera Balkans Doc Film Festivala u Sarajevu 2018, nominovan za Najbolji evropski dokumentarni film godine na Festivalu evropskih javnih servisa Prix Europa u Berlinu 2018, dobio je nagradu za Najbolji dokumentarni film sa eks-Ju prostora na First Frame Film Festivalu u Istočnom Sarajevu i Specijalnu nagradu Festivala BaNeFF u Stokholmu 2018. Odnedavno može da se pogleda na Jutjubu.

Neumorni dokumentarista

Aleksandar Reljić (45) je novinar i urednik u Dokumentarno-obrazovnom programu RTV. Tokom dvadesetogodišnje karijere ostvario je niz autorskih dokumentarnih filmova, emisija i reportaža na temu ljudskih prava, ksenofobije, ratnih zločina i međuetničkih odnosa, uglavnom na prostoru bivše Jugoslavije, ali i šire.

Autor je i kratkometražnih filmova „40 tona oslobođenih snova“, „Kosovonazdravlje!“, „Kutija sećanja“ i „Zid“. Kao i dugometražnih dokumentaraca „Enkel“, „Heroji bitke za ranjenike“, „Aushwitz – Jugoslovensko sećanje“, „Temelji Sočija“, „Bog(a) u meni“, „Zarobljeni u devedesete“.