U koži velikana

Skoro 20 godina Ivan Vučković igra Crnog Đorđa u predstavi „Karađorđe, kojekuda“. Ovaj kompleksan lik, dva čoveka u jednom, predstavio je publici tačno 549 puta i kaže da je ponosan što je na svojim leđima nosio takvu ličnost, čiji je život prava šekspirovska drama. Širu popularnost mu je donela uloga jednog drugog Đorđa, popa iz serije „Selo gori, a baba se češlja“, koji je brzo osvojio srca publike i postao jedan od omiljenih likova iz Petlovca. Iako zbog protivljenja roditelja nije upisao Fakultet dramskih umetnosti, njegove teške uloge istorijskih likova dokaz su da talenat uvek nađe put.

– Nikada nisam spadao u glumce koji mogu da biraju uloge, one su pronašle mene. To nije patetika, već zaista tako. Sveti Sava, Sinđelić, Zmaj Ognjeni Vuk, Bertadon dela Brokijer, Karađorđe, Njegoš, Palošević pa sve do najsvežije uloge Kalabića, su ono što mi se ponudilo i ja sam na moju veliku muku i radost pokušao da ih oživim. Ništa od ovoga mi nije bila tezga, protočna uloga koju ću zaboraviti posle treće kafe. Svaku sam živeo, preživljavao u svom telesnom i mentalnom sklopu – objašnjava Ivan.

Aplauz za „Gorski vijenac“

Primetna je njegova fizička sličnost sa vođom Prvog srpskog ustanka.

– Gledajući i slike Njegoša, Paloševića, Kalabića, Sinđelića takođe se može pronaći dosta sličnosti. Kada igrate istorijske likove jedan od zahteva je fizička sličnost. Međutim, uvek je teža i zahtevnija ona druga strana, a to je tipizacija tog lika. Njegov karakter, osobenost, pogled na svet i sebe samog. Ukratko, lik mora da bude živ i realan.

Baveći se mnogim istorijskim likovima, njihovim životima i delima otkrivao je neku drugu istoriju, komplikovanu, krvavu sa drugačijim podacima i drugačijim učešćem mnogih ljudi u teškim i značajnim događajima. Ono što je zaključio je da se najveća krv i propast događala zbog bratske izdaje, pohlepe i slabosti.

Često naglašava da naš odnos prema velikanima nije dovoljno dobar i na nivou koji zaslužuju.

– Da li zbog toga što ih imamo u velikom broju ili smo možda doživeli kulturološki slom ili je to želja naših neprijatelja i lažnih prijatelja ne znam, ali naš odnos prema velikanima je začuđujuće hladan. Pokušavao sam da dešifrujem naš odnos prema tim gorostasima i njihovim delima. Ono što znam je da svaki narod koji zaboravi svoju nacionalnu kulturu i istoriju osuđen je na kulturni sunovrat i ponavljanje grešaka iz prošlosti.

Svojevremeno je, igrajući Petra Petrovića Njegoša, celom Podgoricom odjekivao aplauz dok je kazivao stihove iz „Gorskog vijenaca“.

– Igrati pred narodom Crne Gore, onoga koji je sinonim za državu, crkvu, filozofiju, umetnost i državnost, velikog Njegoša, je ogroman izazov. Koliko je bio veliki može se videti i danas po rečima koje je ostavio, slutnjama, zebnjama, pronicljivosti a koje živimo i danas. „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka“, rečenica koja odzvanja gde god da žive Srbi i svi oni koji to nisu, a koji zajedno sa nama trpe i osećaju sve nepravde i težinu življenja pod kapom nebeskom i ja im se klanjam do zemlje. Njegoš je nepogrešivo poznavao Evropu toga doba, njeno spoljno i unutrašnje delovanje, njene aspiracije i način delovanja kroz sve oblasti. Gde god se našao u bilo kom delu Evrope, izazivao je buru, a svojim znanjem i učenošću uspevao da odoli mnogim iskušenjima, prevarama i lažnim obećanjima. Po mom skromnom sudu, najveći filozof našeg naroda.

Izvedbom zbunio žiri

Sa daskama koje život znače prvi put se sreo u šestom razredu osnovne škole. Dva puta je 1984. i 1985. proglašavan za najboljeg glumca dečje scene Srbije.

– Prva predstava i odmah prva nagrada za najbolju epizodnu ulogu. Bio sam opčinjen, ne zbog nagrade već zbog sveta koji se otvorio u meni i oko mene. Od tada pa do danas nije bilo dana da nisam tražio taj osećaj iz rane mladosti. Taj zanos, taj mladi začarani dečak koji je na sceni prenosio emociju igrajući nekog drugog je ono što pamtim, što me pokreće i danas, čak i kada ne ide sve kako bih želeo. Uloga koju ću pamtiti iz tog vremena se desila u predstavi „Bajka o vremenu“. Naime, na nagovor svog pedagoga u predstavi sam igrao pet muških likova, pet kostima, toliko drugačijih glasova i karaktera. Sa predstavom smo stigli do finala i onda čudo. Žiri je optužio moju nastavnicu srpskog jezika da je uzela glumca iz pozorišta, misleći na mene. Nisu poverovali da imam samo 14 godina. Zbog toga mi nisu dodelili nagradu za najbolju mušku ulogu. Nisam bio razočaran, imao sam već dve, za epizodnu i najbolju mušku ulogu u predstavi „Do poslednjeg šaha“. Ono što ću pamtiti takođe su reči pozorišnih ljudi koji su bili očevici ovog događaja: „Ovo ti je najveća nagrada da žiri ne veruje da si toliko mlad, a da tako glumiš.“

Istovremeno mu se zahvaljujući ujaku Jovi Iliću otvara i svet poezije. Proglašavan je za najboljeg recitatora Srbije na smotri lepog govora „Pesniče naroda mog“, a 1986. i za najboljeg recitatora grada Sarajeva, iako je živeo u Velikoj Plani.

Roditelji nisu dozvolili

– Tada se festivalu Pesniče naroda mog poklanjala velika pažnja, bilo je mnogo učesnika iz cele zemlje. Te godine sam već imao i glumačke nagrade, dovoljno da skrenem pažnju medija. Dao sam i prvi intervju za tadašnji RTS i TV Vojvodinu. Profesor FDU Brana Đorđević dolazi u Veliku Planu da predloži mojim roditeljima da upišem akademiju. Na moju žalost oni nisu imali sluha za to. Zažalio sam mnogo puta zbog njihove odluke i nikad im nisam oprostio. Bio sam besan i razočaran. Zbog toga odlazim na školovanje u Sarajevo. Međutim, ono bez čega nisam mogao je gluma. U Sarajevu moj mentor postaje prvak drame Sarajevskog pozorišta Zoran Simonović. Uz njegovu stručnu pomoć dve godine pobeđujem na festivalu lepog govora grada Sarajeva. Treće godine dolazim do finala i opet čudo. Organizatori mole Zorana da prihvatim da ne učestvujem u takmičarskom programu, već da budem specijalni gost. Kada sam završio nastup, jugoslovenska glumica Nada Đurevska kao član žirija dolazi do mene i kaže da je molba da odustanem od finala bila zbog drugih recitatora, jer bi bilo loše za festival da jedan recitator pobeđuje tri godine zaredom. Te godine je uzimala klasu na Sarajevskom FDU, dobio sam poziv da dođem i budem njen student bez prijemnog. Roditelji nisu dozvolili.

Iako bez formalnog obrazovanja, glumom nije prestao da se bavi. Slobodan je umetnik, nema stalni pozorišni angažman, zbog čega i dalje može da živi u porodičnoj kući u Velikoj Plani i ne planira da se seli u veći grad.

– Nikada nisam zakasnio ni na jedan kasting, snimanje, proslavu, nastup. Čak je često obrnuto. Oni koji žive u Beogradu obično više kasne. Jedna mudra izreka kaže da je svakom čoveku dat određeni broj koraka i da se trudi da ih ne iskorača pre vremena. Nekako mi se čini da mnogo sporije koračam gde sam sada.

Žal za „Ravnom gorom“

Sa Radošem Bajićem sarađivao je i na projektu „Ravna gora“. Prvu od deset epizoda, od planirana tri ciklusa, a snimljen na kraju samo jedan, gledalo je više od dva miliona gledalaca. Taj projekat su pratile i neke kontroverze.

– Kada je počelo da se priča o „Ravnoj gori“, Radoš me je pozvao i rekao da ću igrati komandanta specijalnih jedinica kraljeve vojske majora Miodraga Paloševića. Od strane RTS najavljena su tri serijala, pet do šest godina snimanja. Velika uloga, sa velikim glumcima i Radošem koji zna šta hoće. A hteo je da prikaže ne samo da mnogo toga što smo učili iz istorije nije tačno, jer istoriju uvek pišu pobednici, već svu pogubnost i očaj bratoubilačkog rata. Nažalost, od velikih reči podrške na početku, od fanfara koje su svirale u čas serije, ostalo je samo deset epizoda. Danas znamo da se serija nije svidela nekim moćnim ljudima van zemlje, a i u njoj. Ostaje velika žal za serijom, likom majora Paloševića i ozbiljnim scenama sa velikim glumačkim imenima, koje nikada nisam snimio.

Gluma bez teksta

Povodom 50 godina Nobelove nagrade Ivi Andriću, Ivan je imao čast da bude deo televizijskog projekta „Znakovi pored puta“, posvećenog još jednom našem velikanu. Vučković je imao veoma zahtevan zadatak, glumio je deset različitih uloga.

– Rediteljski koncept bio je nesvakidašnji. Deset misli iz romana, deset scena i toliko uloga. Snimanje sam počeo sa bradom i dužom kosom, završio obrijan i ošišan. Svaka scena je rađena bez dijaloga i monologa, tekst koji sam čitao je išao je iz ofa. Što bi glumci rekli, gluma bez teksta. Svaka misao se oslikava pokretom i izrazom lica. Neskvakidašnje i dobro režirano. Tako sam i ja postao deo obeležavanja najvećeg događaja u našoj kulturi, Nobelove nagrade Andriću, koji će dok postojimo biti inspiracija i pokretač velikih misli o svetu i nama kao narodu i individuu u njemu.

Hrišćanski život

Osim po svojim ulogama, izdvaja se i po hrišćanskom životu. U svojoj biografiji navodi: „Ono što radimo u životu, odjekuje u večnosti.“

– Svoja verska uverenja nikada nisam želeo da namećem. Čovek je smisleno biće, data mu je slobodna volja. Neke karakteristike ličnosti dobijamo rođenjem, neke iskustvom, neke novim spoznajama. Gospod nam je dao slobodnu volju. Na nama je da izaberemo, da se menjamo, kajemo, popravljamo ili da budemo sve vreme isti, dobri ili loši. Što se poruke tiče, vezana je za naša dela ili nedela. Posebno je vezano za ljude koji imaju bilo kakvu moć nad drugim ljudima, bavili se oni politikom, vojskom, umetnošću. Što veću moć imate, to je i odgovornost veća.

Heroji Halijarda

Ivan je ove godine završio snimanje jednog od najvećih projekata kod nas film „Heroji Halijarda“ i seriju „Vazdušni most“.

– Dragoljub Mihajlović je sa svojoj vojskom i narodom spasao 508 pilota, koji su oboreni iznad Srbije. Uspeo je da ih dočeka na zemlji, hrani i čuva, dok nisu savezničke jedinice došle po njih. U filmu i seriji igrao sam komadanta gorske garde Nikolu Kalabića.