Svetlana Kitić gost “Vesti”: Dosadio mi odmor

Rano popodne. Čekamo Svetlanu Kitić ispred ulaza u zgradu u kojoj je smeštena redakcija „Vesti“. Spremamo feljton o najboljom rukometašici sveta svih vremena.

– Izvinite… Izvinite – prekida nas sredovečna gospođa u pozdravljanju.

Recite?

– Prelazite ulicu, a ja kažem sinu, eno je Ceca Kitić, još je lepša nego na TV – obraća se žena Svetlani.

Dok se Ceca ljubazno zahvaljuje, dobijamo još jednu potvrdu koliko je Kitićeva velika. Možda su je zaboravili funkcioneri, nisu ispoštovali oni koji su u vreme kada joj se svet zvanično poklonio bili na vlasti, ali je običan narod pamti. Seća se njene umetnosti sa rukometnom loptom.

O Cecinom životu ćemo na drugim stranama, danima, ali da vidimo, šta trenutno radi Kitićeva. Ima li posao?

– Nemam posao. Otkako sam pre pet-šest godina zatvorila Radnički, ne radim. Predala sam sve u APR i zvanično ugasila klub. Istrošena, razočarana, pošto niko nije ni trepnuo što se Radnički ugasio. Sve je krenulo s isključivanjem struje vode, tada je otišla i škola rukometa, nešto poslednje što je bilo. Rekla sam, ako nikoga nije briga za Radnički, nije ni mene. Ne mogu ni ja sama. Poslednjih pet godina bitisanja kluba, moj bivši suprug Milan je ulagao u Radnički, trošio svoj novac, nismo mogli više – priča povodom početka feljtona o njenoj prebogatoj karijeri gošća „Vesti“ Svetlana Kitić, zvanično najbolja rukometašica planete svih vremena!

Oko čega se trenutno okreće vaš svet?

– Pomalo sam razočarana, ali sada uživam u stvarima u kojima nisam mogla dok sam imala milion obaveza. Prvenstveno, sada sam više sa roditeljima. Mogu da im pomognem… Mnogo više vremena provodim sa decom, unukom… Kada sam sve poslagala, mislila sam da putujem, ali desila se korona i, za sada, pokvarila mi planove.

Negde konkretno da otputujete, ili…

– Htela sam, bukvalno, da sipam gorivo i krenem – Crna Gora, Hrvatska, Švajcarska, tamo gde su me zvali prijatelji, gde nisam mogla da odem privatno. Želim da odem u Australiju, gde nikada nisam bila, a imam sestru tamo, pa na Novi Zeland. Putovanja su ono što me ispunjava. Iskreno, već mi pomalo nedostaje posao, obaveze. Mislila sam da će ovo duže da me drži, da uživam u neradu, ali već bih sa nečim konkretno da se bavim. Ne znam još šta, ali neki hobi, neko zanimanje ću naći. Da se razumemo, posle svega što sam uradila za rukomet, zaslužila sam mali predah – smeje se Ceca.

Nedostaje autoritet

Šta je rešenje za ženski nacionalni tim?

– Nikako da se pojavi neko ko će da vodi reprezentaciju, da bude samostalna, da odgovara, da ima plan i program i da mu se niko ne meša u posao, da mu se, kad priča u svlačionici, ne smeje pola ekipe, kao što je bilo s pojedinim selektorima, da ih ne imenujem. Ono što nam najviše nedostaje, gledajući na osnovu prošlih vremena, jeste nedostaje jaka liga. Mi smo bili najjači kada smo imali kvalitetno takmičenje. Uz to, gro naših reprezentativki igra u inostranstvu. Mislim da je i interesovanje za rukometom totalno opalo. Kada sam počinjala, gledala sam Maru Torti, Dragicu Palaversu, imala sam na koga da se ugledam, imala sam idola, od koga da ukradem neki potez. Danas je to sve ređe slučaj. Činjenica je da treba dosta rada, možda neke igračice nisu dorasle nacionalnom timu, što se videlo u prethodnim mečevima. Niko da preuzme odgovornost, kada nema Andree Lekić. Razbucane su. Nisam videla hrabrost – ističe legendarna rukometašica.

Nije Obradović jedini odgovoran

Šta mislite o poslednjim dešavanjima u ženskoj reprezentaciji?

– Nisam znala da je došlo do raskola, sve dok Cvijićeva nije progovorila. Čula sam se s Milenom, reče da su se pred sam polazak žalile i da nije bilo svrhe, ni vremena da se nešto menja, ali je ona bila s njima da spreči neke nove probleme. Mora da se podeli odgovornost. Koliko god da ima krivice kod Obradovića, ima sigurno i kod devojaka. Nije on taj koji je govorio, nemojte da šutirate deset minuta, igrajte kukavički. I devojke snose deo odgovornosti. Istina je i da nam je falila Lekićeva.

Imam poverenje u Milenu Delić

Imate neki predlog?

– Treba da se uradi cela reorganizacija. Ako ništa drugo, imam ogromno poverenje u Milenu Delić, da će ona to da uradi čisto sportski, znam koliko voli rukomet i da je skroz u njemu, da je radila sve u interesu rukometu. Sigurna sam da će Milena da unese jednu novu energiju. Želim joj svako dobro. Nisam uključena, posmatram reprezentaciju kao gledalac. Jedino što možda, za razliku od drugih, posle deset minuta znam da li će da izgube, ili će da pobede – priča Ceca.

Potrebna jača liga

Pred novim rukovodstvom je mnogo posla.

– Volela bih da se nađe neki način da domaće takmičenje postane jače. Pogledajte šta je uradio Boričić sa odbojkom. Čini mi se da poslednjih godina rukomet egzistira za sudije, kotizacije… Trebalo bi pomoći klubovima, smanjiti troškove. Možda bi trebalo vratiti školske igre. Tako sam počela da treniram jer smo prvo išle na školsko takmičenje, pobeđivale na opštinskom, republičkom…