U slavnoj beogradskoj kafani Dardaneli su se uz piće i meze javljale mnoge velike ideje, ali i propadali veliki ideali. U kafani su svakog dana mogli da se vide, pored pesničke braće Ilića, pisaca Stevana Sremca i Janka Veselinovića, još i Boža Gavrilović, Radoje Domanović, glumac Čiča Ilija Stanojević i, naravno, Branislav Nušić.
Čiča je bio najgrlatiji. Sremac nikada nije menjao sto: sedeo je uvek do prozora koji je gledao u pravcu pozorišta, na današnju Vasinu ulicu. Svi tankih džepova, uvek su se okupljali oko onoga ko je tog dana imao novca.
Svakodnevni posetilac Dardanela bio je jedno vreme i hrvatski pesnik Anton Gustav Matoš. Najčešće u besparici i u kaputu koji mu je poklonio Stevan Sremac.
Jednom je Matoš dobro cugnuo. Dugo je čekao žrtvu, ali kao za pakost, nigde nikoga. Zamolio je vlasnika da sedne za njegov sto i naručio mu piće. Onda ga je kao uzgred upitao:
– Je li, bog ti, šta radiš sa onima koji nemaju da plate?
– Izbacim ih nogom u tur, eto šta radim! – odgovorio je tadašnji gazda Dardanela Mita, zvani Ćora. Matoš je onda naručio još jednu turu, na miru je popio, a zatim lagano ustao, otišao do vrata, stao na prag, okrenuo leđa kafani i preko ramena doviknuo Miti:
– Ajde, Ćoro, i mene nogom!
Zimi uz usijanu furunu i u duvanskom dimu ostajalo se do kasno u noć. Stalni gosti Dardanela bili su i članovi raznih pevačkih društava. I oni su kuburili sa novcem, pa su zarađivali i tako što su pevali na sahranama viđenijih ljudi. Među njima je vladao običaj – ko nađe „mušteriju“, dobija procenat.
Tako je pevač Tadija Kekić, posle dojave da je u jednoj kući upravo umro bolesnik, banuo među ožalošćenu porodicu i ponudio uslugu pevačkog društva. Međutim, dojava je bila lažna, bolesnik je još bio živ. Razjarena porodica ganjala je nesrećnog pevača po ulicama ceo dan, i tek predveče stigla ga u Dardanelima. Čudnim slučajem, taj bolesnik je preživeo i kasnije prisustvovao sahrani Tadije Kekića!
Uteha za kafu
Sećajući se beogradskih dana u Dardanelima, Matoš je pisao: „Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka Veselinovića, Dragutina ili Vojislava Ilića da mu pročita pesmu, a budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama) vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi da potraži utehe. I nalazio ju je, samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Onda bi svi uglas tvrdili kako današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu…“ A uprava Narodnog pozorišta je ionako bila redovno na meti u Dardanelima. Svi su je kudili. Nije pošteđen čak ni veliki pisac Milovan Glišić, dok je jedno vreme bio upravnik.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
