Stravična priča o čoveku čiji apetit ništa nije moglo da zadovolji

Bila je 1790 i neka godina i Tarare (nije poznato kako mu je bilo pravo ime) je bio vojnik govoto neljudskog apetita u Francuskoj revolucionarnoj vojsci. Armija je već učetvorostručila njegove obroke, ali čak i nakon što bi pojeo dovoljno hrane za četvoro, on bi i dalje vršljao po smeću i jeo sve što bi pronašao i što se moglo pojesti.

Najčudniji detalj bio je to što je Tarare izgledao kao da gladuje. Mladić je imao jedva 45 kilograma i neprestano je delovao premoreno. Pokazivao je sve simptome neuhranjenosti – osim, naravno, činjenice da je jeo toliko hrane da se njom mogla nahraniti baraka puna ljudi.

Sigurno je u vojsci bilo komandanata koji su želeli da ga se reše. Jer, Tarare ne samo da je jeo sve živo, već je i toliko neprijatno mirisao da je izgledalo kao da iz njegovog tela izlazi para, nalik zelenkastim smrdljivim linijama u crtanim filmovima.

Međutim, dvojici vojnih hirurga, doktoru Kurvilu i Baronu Persiju, Tarare je bio previše zanimljiv da bi dozvolili da mu se išta desi. Želeli su da otkriju ko je bio taj neobični čovek koji je mogao da pojede celo bure hrane i da i dalje bude gladan?

“Taj je jeo šta je hteo”

Neobičan apetit pratio ga je celog života. Glad je bila neutoljiva, do te mere da njegovi roditelji, kada je bio tinejdžer, više nisu imali dovoljno novca za gomilu hrane koju je Tarare jeo – pa su ga izbacili iz kuće.

Mladić je tada počeo da zarađuje kao putujući zabavljač. Pridružio se skupini lopova i prostitutaka koji su putovali po Francuskoj i igrali predstave na kojima su istovremeno džeparili narod. Tarare je bio glavna zvezda – neverovatni čovek koji može da pojede bilo šta!

Velika deformisana vilica omogućavala mu je da sipa punu korpu celih jabuka u usta i da tuce jabuka drži u obrazima, slično kao što čine veverice sa lešnicima. Gutao je čepove od vina, kamenje, čak i cele žive životinje – sve na radost i gadost naroda u publici.

– Ščepao bi živu mačku zubima, rasporio je, isisao joj krv i jeo je, izbacujući samo kostur. Isto je radio i sa psima. Jednom prilikom je rečeno da je pojeo i živu jegulju i to bez žvakanja – ispričao je jedan od gledalaca.

Tarareova reputacija išla je ispred njega kuda god bi pošao, šireći se čak i među životinjama.

– Psi i mačke bežali bi glavom bez obzira kad bi se on pojavio, kao da su mogli da predosete kakvu im sudbinu sprema – zabeležio je Baron Persi, vojni hirurg.

Koža koja visi i neverovatan smrad

Tarare je zbunjivao lekare i hirurge. Sa 17 godina imao je svega 45 kilograma. Iako je jeo žive životinje i smeće delovao je posve normalno. Činilo se da je reč o običnom, zdravom mladiću neobjašnjivog apetita.

Kao što možete da zamislite, njegovo telo nije bilo prijatno za gledanje. Koža mu se neverovatno rastezala kako bi mogla da se prilagodi svoj hrani koju je unosio. Kad bi jeo naduvavao bi se kao balon, posebno u predelu stomaka. Nedugo potom, odlazio bi do toaleta i oslobađao se pojedenog ostavljajući za sobom užas i smrad koji su hirurzi opisali kao “užas iznad svakog stepena poimanja”.

Kad bi mu stomak bio prazan koža bi visila toliko da je mogao da je veže oko struka poput kaiša, a obrazi bi mu visili nalik na slonove uši. Ta koža, smatrali su doktori, bila je ključ za razumevanje Tarareovog stanja. Teglila se kao guma i omogućavala mu da u obraze strpa čitave šerpe hrane!

Masovna konzumacija tolike količine namirnica stvarala je užasan smrad.

– Često je i sam toliko smrdeo da je bilo nepodnošljivo stajati i 20 koraka daleko od njega – zabeležili su lekari u njegovom medicinskom kartonu.

Telo mu je na dodir bilo toplije od normalnog i stalno se znojio pa se taj neprijatni vonj širio oko Tararea uvek, ma koliko puta da se kupao.

Tarareova tajna misija

Kada su ga doktori pronašli Tarare je digao ruke od nastupa u cirkusu i rešio da se bori za slobodu Francuske. Ali Francuska ga nije želela…

Poslat je sa prvih linija fronta u ordinaciju vojnih hirurga gde su doktor Kurvil i Baron Persi na njemu vršili test za testom, pokušavajući da shvate ovo medicinsko čudo.

Ipak, jedan čovek je verovao da Tarare može pomoći svojoj zemlji. Bio je to general Aleksandar Boarne. Francuska je u to vreme ratovala protiv Pruske i general je smatrao da Tarare može biti savršen kurir.

General je izvršio eksperiment – stavio je dokument u drvenu kutiju, dao Tarareu da je pojede i sačekao da “hrana” prođe kroz njegov organizam. Onda je neki nesrećni vojnik morao da pretura po Tarareovom izmetu i pronađe kutiju kako bi video da li dokument i dalje može da se pročita.

I mogao je!

Tako je Tarare doio svoju prvu misiju. Trebalo je da se preruši u pruskog seljaka, prođe pored neprijatelja i isporuči tajnu poruku zarobljenom francuskom pukovniku. Pismo je bilo bezbedna u kutiji u Tarareovom stomaku.

Neuspeli pokušaj

Tarare nije stigao daleko. Francuzi izgleda nisu računali na to da će čovek sa ogromnom visećom kožom i smradom koji se širi oko njega, privući pažnju. Još kada je otkriveo da “pruski seljak” ne govori nemački već samo francuski, Prusima nije mnogo vremena trebalo da shvate da je Tarare špijun.

Skinuli su ga, pretresli, bičevali i mučili dobar deo dana kako bi ga netareli da otkrije svoju misiju. Tarare nije izdržao i ispričao je Prusima da se u njegovom stomaku krije tajna poruka.

Vezali su ga u klozetu i čekali. I tako je Tarare bio prinuđen da satima sedi sa svojom krivicom i grižom savesti što je izdao svoje saborce i čeka da mu creva prorade.

Međutim, kada se napokon olakšao, Prusi su pronašli drvenu kutiju i u njoj poruku na kojoj je pisalo jedino da primalac javi da li je Tarare uspešno isporučio paket. Ispostavilo se da general Boarne ipak nije imao dovoljno poverenja u Tararea kako bi ga poslao sa pravom porukom već je to bio samo još jedan test.

Pruski general koji je zarobio Tararea je bio toliko besan da je naredio da obese Francuskog uhodu. Kada se malo smirio, postalo mu je žao mlitavog čoveka koji je otvoeno jecao na vešalima. Predomislio se i oslobodio ga, upozorivši ga da nikada više ne pokušava ništa slično.

Tarare počinje da jede ljude

Pošto se vratio u Francusku, Tarare je preklinjao vojsku da mu nikada više ne naređuju da isporučuje tajne poruke. Nije više želeo da bude “takav” i molio je Barona Persija da mu pomognu da bude kao i svi normalni ljudi.

Doktor Persi je dao sve od sebe. Hranio je Tararea vinskim sirćetom, duvanskim pilulama, laudanumom (alkoholna tinktura opijuma) i svim mogućim lekovima kojih je mogao da se seti, nadajući se da će mu to ubiti apetit, ali uprkos svemu Tarare je ostao isti.

Šta više – bio je još gladniji!

Ništa nije moglo da zadovolji njegov apetit. U jednom od najjezivijih naleta gladi otkrili su kako pije krv koja je izvađena iz pacijenata u bolnici i kako jede tela u mrtvačnici.

Kada je 14-mesečna beba nestala počele su da se šire glasine da Tarare stoji i iza toga i Baronu Persju je bilo dosta! Oterao je nesrećnog proždrljivca i nakon toga Tarare je morao da se stara sam o sebi.

Tarareova autopsija

Četiri godine kasnije, Baron Persi je primio obaveštenje da se Tarare nalazi u bolnici u Versaju. Čovek koji je mogao da jede sve, bio je na samrti. Bila je to poslednja prilika da ga vidi živog.

Baron Persi bio je uz Tararea kada je ovaj umro od tuberkuloze 1798. godine.

Sav onaj smrad koji je dopirao iz njega tokom života nije bio ništa za ono što se osetilo kad je Tarare preminuo. Doktori su se borili za svaki udah.

Opis autopsije bio je još odvratniji!

– Utroba je raspršena, slepljena zajedno i lojava; jetra je prevelika, bez konzistencije i u užasnom stanju; žučna kesa je ogromna; želudac labav i pun čireva koji prekrivaju ceo abdomen – zapisao je Persi.

Njegov želudac, kazali su naučnici, bio je toliko veliki da je ispunjavao celu abdominalnu šupljinu. U skladu sa tim, jednjak je bio neverovatno širok, a vilica toliko rastegljiva da bi mogla da se otvori i, kaže izveštaj: “da se u nju može gurnuti stopalo i to bez da se njime dodirne nepce”, piše portal All That’s Interesting.

Nauka je verovatno još nešto mogla da otkrije o neobičnom pokojnikovom stanju, ali je smrad postao nesnosan i čak je i doktor Persi digao ruke od daljeg ispitivanja. Autopsija je prekinuta na pola.

Ipak, lekari koji su učestvovali u ispitivanju tela došli su do jednog zaključka – Tarareovo stanje nije bilo u njegovoj glavi. Njegovo čudno ponašanje uslovljavala je konstantna potreba za jelom. Život ovog nesrećnog čoveka diktiralo je neobično telo sa kojim je rođen, ono koje ga je osudilo na život večne gladi.