Stranci u tuđini i zavičaju

Mlađen Đorđević

 

O čemu govori vaš novi film?
– U decembru počinjem snimanje dugometražnog dokumentarnog filma i TV serijala pod radnim naslovom "Gastarbajterske priče" o životu gastarbajtera u Beču, u kome ćemo pratiti njihov život na relaciji Beč-zavičaj. Mahom potiču iz istočne Srbije, iako je glavni junak Darko Markov iz Pančeva. Uvod u taj njihov svet i život bila su dva Darkova romana – "Sumrak u bečkom haustoru" i nastavkom koji je usledio dve godine kasnije. Inspirisan tim tragikomičnim svetom Darka Markova, bečkog taksiste, koji je i glavni akter, odlučio sam da napravim dugometražni film i TV serijal, što će ujedno poslužiti i kao istraživanje za buduću igranu seriju po Darkovim romanima. Film je priča o ljudima koji žive tragično razapeti između rodnog kraja i Beča, ne uspevajući da nađu mir, onima koji su stranci u tuđini, ali koji vremenom postaju stranci i u zavičaju. Glavni akter u tom prvom delu zapravo je razdrndani kombi koji svakog petka prevozi grupu živopisnih likova u zavičaj. Oni se vraćaju nedeljom uveče da bi stigli u ponedeljak ujutro na posao.

Gde se snima i kad počinje snimanje?
– Imali smo opsežne pripreme i probna snimanja. Pola filma se snima u Beču, a pola u Srbiji. Snimaće se u narednih godinu dana. Darko Markov je na osnovu svog prvog romana napisao i režirao odličnu monodramu u kojoj glumi, i koju već nekoliko godina izvodi po Austriji i Srbiji. To će biti socijalno kritički film, kojim ćemo pokušati da srušimo sve predrasude vezane za austrijsko društvo, ali i za naše ljude u Beču. Biće to zanimljiva analiza i Bečlija i naših ljudi.

Vaše filmove "Made in Srbija" i "Porno bande" svrstavaju u novi talas srpskog filma?
– Dugo se govori o tom talasu novog srpskog filma, koji je provokativan na više načina i koji ima socijalno-političku oštricu jer sagledava društvo iz jedne posebne vizure. Na neki način su naslednici crnog talasa jugoslovenskog filma Živojina Pavlovića, Žilnika i Makavejeva. I ovaj novi film ima veze s tom crnotalasnom estetikom i meni je drago da smo se Darko Markov i ja u tome prepoznali. "Porno banda" je prikazan na četrdesetak međunarodnih festivala i osvojio sam 14 nagrada. Pre nekoliko meseci u San Sebastijanu, jednom od najvećih svetskih festivala, pravili su retrospektivu filmova istočne Evrope povodom 25 godina od pada Berlinskog zida. U programu je bio i "Život i smrt porno bande", među nekoliko odabranih srpskih filmova.

Vaša ostvarenja imaju većeg odjeka u inostranstvu?
– Film je imao distribuciju napolju i o njemu se dosta pisalo. U vreme prikazivanja mog filma već je bila kriza bioskopa. Film su zapravo ljudi gledali tako što su ga skidali sa interneta i kad je nekoliko puta prikazan na televiziji B92. Za takve naslove ne postoji dovoljno prostora za prikazivanje i zato je gledanost takvih filmova slaba. Publiku treba kultivisati da se navikne da ne prati samo holivudske hitove, nego i art house scenu. Zato je zanimljiva borba mladih umetnika koji su upali u bioskop Zvezda i pokušavaju da skrenu pažnju javnosti da u centru Beograda nema bisokopa koji bi negovali filmsku kulturu. Treba da se otvori bar jedan bioskop gde će se prikazivati nezavisni filmovi i to država mora da podrži.

Kako vidite danas srpski film, a kako inostrani?
– Srpski film je, po mom mišljenju, najjači u regionu. S jedne strane, imamo nekoliko filmova koji su privukli publiku u bioskope, a s druge strane imamo talas art house filmova. Dobro je da postoji i jedno i drugo i važno je da je cilj domaćih filmova da budu međunarodno prepoznatljivi, ne samo u festivalskom smislu, već da zaista zažive i u međunarodnoj distribuciji i zato je potrebno vreme i potrebna je podrška države jer se sada za srpske filmove na našim državnim konkursima izdvaja najmanje novca u regionu.

Sve se više snimaju serije. Da li su jeftinije?
– Mnogo je lakše privući sponzore za televiziju jer su oni onda sigurni da se mogu reklamirati putem televizije. TV je mnogo gledanija nego što su bioskopi posećeni. Mnogi značajni holivudski autori okušali su se u serijama jer ih osećaju kao prostor veće kreativne slobode.

Da li ima klanova u filmskoj industriji?
– Klanova ima i kod nas, i u svetu. Ta borba ovde na lokalu je oštrija i neprijatnija jer smo manja sredina. Ono na čemu može da se radi je da se napravi zdravija atmosfera u kulturi, filmu, da te trzavice između tih uticajnih ljudi ne budu toliko neprijatne i prizemne. Formiranjem nacionalne komisije želimo da napravimo reprezentativno takmičenje na nacionalnom nivou. Fest je ozbiljan brend i ima dugu tradiciju od 1971. godine. Dobili smo podršku Filmskog centra i oni će finansirati nacionalnu selekciju u okviru Fest Jugoslav Pantelić i ja, koji smo selektori Festa, pokušavamo da osvežimo identitet ovog festivala, da pokušamo da ponovo bude najznačajniji festival u regionu, a to nije već bar dve decenije. To ćemo pokušati da uradimo dovođenjem značajnih gostiju, što svežijih naslova i nacionalnom selekcijom, ali i međunarodnim takmičarskim programom.
 

Je li je kultura kod nas u zapećku?
– Može se reći da je tako, veoma malo se izdvaja za kulturu. Radnici u kulturi nisu jedinstveni. Ne uspevaju da definišu minimalni zajednički interes. Ali, to je problem jedne šire priče koja je vezana za srpski mentalitet. Srbi su nejedinstveni i u Austriji, iako su najbrojnija manjinska zajednica. Turci su se u Beču mnogo bolje organizovali nego Srbi.
 

Imate li pomoć države za filmove?
– Deo novca za ovaj film dobio sam na konkursu Filmskog centra Srbije, a deo od Filmskih novosti, tako da se može reći da imam državnu podršku. To je zasad skromna novčana podrška jer se kod nas za dokumentarni film tradicionalno izdvaja malo para. Dokumentarni film je danas u Evropi i u svetu važan bioskopski žanr. Nisu to samo filmovi za televiziju.