Francuski filozof Žan de la Brijer govorio je da smrt ima i dobru stranu jer učini kraj starosti. Međutim, ljudski rod uglavnom ne deli njegovo mišljenje te je cela istorija čovečanstva posvećena uzaludnim pokušajima da dopre do besmrtnosti. Čovek je stigao na Mesec, ima robote, mašine, pametne kuće i pametne roletne, ali ne može da obuče skafander i sleti u smrt, fotografiše je i izvesti ljudski rod o atmosferi raja ili pakla. Tako čovek 21. veka doživljava smrt i dalje po sopstvenom nahođenju. Dok jedni utehu pronalaze u veri u večni život, drugi grčevito koriste tehnologiju ne bi li u kompjuter pre smrti prebacili ljudsku dušu. Trećima se život toliko smučio, da se sami opredeljuju za "dobru smrt" ili eutanaziju.
Kada je 29-godišnja Britani Majnard 1. januara ove godine saznala da ima neizlečiv rak mozga, lekari su joj predvideli još šest meseci života. Pošto su tokom vremena bolovi bili sve jači, ona i njen muž preselili su se iz Kalifornije u Oregon kako bi mogla da se podvrgne eutanaziji. Ona je objavila da će datum njene smrti biti 1. novembar, dok je cela američka javnost brujala od rasprave da li je takva odluka moralno prihvatljiva. Britani je umrla mirno, okružena ljudima koje je volela. Oregon je prva američka savezna država koja je odobrila eutanaziju neizlečivo bolesnih ljudi smrtonosnom injekcijom koju im je prepisao lekar. Od 31. decembra 2013. godine više od 750 ljudi iskoristilo je pravo na eutanaziju, a prosečno su bili stari 71 godinu. Stanovnici Oregona izglasali su Zakon o dostojanstvenoj smrti 1994. godine. Još četiri američke savezne države odobravaju eutanaziju, a to su Vašington, Montana, Vermont i Novi Meksiko.
Eutanazija bukvalno znači dobra ili ugodna smrt i u staroj Grčkoj podrazumevala je bezbolnu prirodnu, a ne namernu smrt. Nacisti su prvi eutanaziju kao namernu smrt proglasili poželjnom i eutanazirali 300.000 ljudi sa telesnim i mentalnim oboljenjima, koje je Hitler nazvao beskorisnim jedačima. Dok su istovremeno postojali strogi zakoni protiv eutanazije životinja, hendikepirane ljude su slali u domove, vršili eutanaziju i vadili njihove mozgove radi istraživanja. Od tada svet na ovaj ili onaj način muči pitanje da li je eutanazija bolesnih moralno prihvatljiva ili ne. Od šezdesetih godina prošlog veka postaje ponovo aktuelna u Americi gde se objavljuju knjige, novinski članci, snimaju se filmovi i donose sudske presude.
Eutanazija je i danas jedna od najvećih tabu tema. U najvećem broju zemalja zakoni zabranjuju postupak eutanazije. U Evropi, ona je legalizovana u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, dok su u pojedinim zemljama dozvoljeni samo neki oblici eutanazije. Zakonodavstvo ipak prati duboko ukorenjene kulturološke običaje. Jedan od najuniverzalnijih jeste taj da je ubistvo zabranjeno, pa i većina lekara nije pristalica eutanazije.
U Hipokratovoj zakletvi piše: "Zaklinjem se da neću nikome dati lek koji će uzrokovati smrt ili dati savet koji će nekoga usmrtiti." Stoga je u zemljama gde je eutanazija dozvoljena lekarima ostavljeno pravo da biraju da li će oni biti izvršitelji. U Cirihu od 1998. postoji klinika Dignitas, gde dolaze ljudi iz celog sveta da naruče smrt. Umiranje po porudžbini košta 5.000 evra.
Od Drugog svetskog rata samo su Holandija i Belgija dozvolile eutanaziju velikih razmera. Holandski vrhovni sud je 1996. objavio studiju o eutanaziji koja je utvrdila da se svake godine podnese skoro 10.000 zahteva za eutanaziju, od kojih se jedna trećina usvoji. Međutim, otkriveni su slučajevi nedobrovoljne eutanazije nesposobnih starih lica, novorođenčadi sa ozbiljnim nedostacima stečenim rođenjem, čak i slučaj šestogodišnjeg dečaka koji je bolovao od dijabetesa i preminuo zato što su njegovi roditelji odbili da odobre redovne injekcije insulina. Slična kršenja zakona zabeležena su i u Belgiji. Ovi slučajevi potvrdili su da je eutanazija klizavo tle koje postepeno vodi ka tome da neki imaju "obavezu da umru."
Eutanazija je u srpskom zakonu definisana kao krivično delo koje je privilegovani oblik ubistva (lakši oblik). Po prednacrtu građanskog zakona predviđa se uvođenje eutanazije za neizlečive bolesnike. Zakon treba da se izglasa do kraja sledeće godine.
Britanski književnik Teri Pračet, koji boluje od Alchajmerove bolesti, najveći je zagovornik eutanazije u Engleskoj. On smatra da svako može izabrati kraj svog života. U to ime snimio je i dokumentarni film o 71-godišnjem univerzitetskom profesoru s dijagnozom Alchajmera, koji se prijavio u švajcarsku kliniku za eutanaziju Dignitas da umre. Bolest ga je pretvarala u biljku pa je u bolnici sam sebi izvadio cev za disanje, a pre toga popio sedative. Kamere su pratile njegovo samoubistvo, a cela britanska javnost podigla se na noge. Kritičari filma smatraju da se njime šalje poruka kako život nije vredan življenja, dok liberalniji ističu da je film informativan i edukativan jer omogućava uvid u nešto s čime se sve više ljudi suočava. U Velikoj Britaniji već stotinak ljudi traži pomoć pri eutanaziji, a ona je još zakonom zabranjena.
Najpoznatiji borac za pravo na eutanaziju patolog Džek Kevorkijan, prozvan Doktor smrt, preminuo je 2011. godine u detroitskoj bolnici od embolije pluća. Snimio je sebe kako daje smrtonosnu dozu lekova Tomasu Juku i taj snimak poslao američkoj televiziji, zbog čega je uhapšen i proveo osam godina u zatvoru zbog ubistva. Držao je i javne tribine deleći savete o eutanaziji i prikazujući video-snimke ljudi koji su od njega tražili pomoć.
Dok zagovornici eutanazije tvrde da svako ima pravo da prekine svoje patnje, protivnici tvrde da je to samo još jedan način državne mašinerije da smanji troškove lečenja.
Sutra – Ubistvo iz milosrđa (2): Smrt po porudžbini
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
